Са 58. Венецијанског бијенала: Дабогда нам занимљиво било!

Поред националних селекција, по позиву главног кустоса своје радове ће представити 79 уметника из читавог света у просторима Ђардина и Арсенала, као и у националним павиљонима смештеним у поморским складиштима, црквама, музејима и палатама дуж Венеције. Ове године посебна пажња је посвећена родној равноправности те ће излагати једнак број мушкараца и жена.

Жири овогодишњег Бијенала, којим је председавала Стефани Розентал из Немачке, наградио је Златним лавом америчког уметника, Артура Џафу, за „Бели албум“ који тематизује расна питање док је у категорији националних павиљона титула припала Павиљону Литваније за „перформанс-оперу” под насловом „Сунце и море” („Марина”). Златни лав за животно дело додељен је америчком уметнику Џимију Дараму.

Земље са простора бивше Југославије представљају своје уметнике у оквиру националних павиљона. Пројекат „Повратак губитка меморије” Ђорђа Ожболта, уметника који живи и ради у Лондону, изложен је у Павиљону Србије, Даница Дакић представља Босну и Херцеговину, Игор Грубић Хрватску, Црну Гору Веско Гаговић, Словенију Марко Пељхан, а Северну Македонију Нада Прља.

Кустос 58. Бијенала уметности и централне изложбе, директор лондонске Хејворд галерије, Њујорчанин Ралф Ругоф, одабрао је мото овогодишњег Бијенала који гласи: „Дабогда живели у занимљивим временима”. На први поглед није јасно да ли је реч о „старој кинеској клетви” како су о њој извештавали одређени медији и да ли се она ишчитава у позитивном или негативном контексту. Заправо је у питању кривотворени податак – још један у низу лажних вести и алтернативних чињеница које фигурирају у пост-истинитом времену дигиталних технологија и медијске манипулације. „Дабогда живели у занимљивим временима” није ни превод нити парафраза кинеске изреке како су је апострофирали и поједини западноевропски политичари деценијама уназад. Сличан идиом не постоји у кинеском језику, сем онога који гласи: „Боље живети као пас у миру и хармонији него као човек у хаотичним, ратним, временима”. Будући да је суштина источњачке филозофије баланс, а да свака промена представља његово нарушавање, „занимљива времена” су  узрок наше колективне и индивидуалне тескобе. Отуда потреба за једноставнијим, мање стресним временима у којима једна криза неће смењивати другу. У том смислу апокрифна клетва „дабогда нам занимљиво било” која би, да не постоји иронични контекст, могла заличити и на благослов, сажима проклетство немира. Личног, природног, политичког, културолошког. Јер, како то Ругоф у свом експозеу наводи: „Уметност не може зауставити успон националистичких покрета и ауторитарних влада у различитим деловима света, нити може ублажити трагичну судбину расељених народа, али на индиректан начин, можда може бити нека врста водича како живети и размишљати у тим „занимљивим временима”.

Због тога су његов избор били уметници који, у духу „отвореног дела” Умберта Ека омогућавају другачија читања и нове начине контекстуализације. Чији радови комуницирају са временом у којем се виралне и спиноване приче мултиплицирају и умрежавају. У којем су лажне биографије, сензационалистичке информације, намерне грешке и манипулативно присвајање моћи свакодневица.

Током вернисажа пажњу посетилаца су, као и prеthodnih година, привукли су павиљони Француске, Велике Британије и САД-а. Најдужи редови су били испред улаза у Француски павиљон, а велики број посетилаца присуствовао је отварању Павиљона Аустрије у којем први пут самостално излаже једна жена. У Немачком павиљону свој пројекат представља уметница која је за потребе Бијенала присвојила псеудоним − компјутерски генерисану комбинацију погрешно написаних варијанти њеног имена и презимена којом је „избрисано” њено иранско порекло. Уметница, на чијој се страници на википедији могу пронаћи намерно међусобно искључујући подаци: да је рођена „у Будимпешти 1987, Минхену 1979, Техерану 1967. и Лондону 1966. године”, на прес-конференцији и званичном отварању Павиљона лице је сакривала иза огромне маске. Читав Немачки павиљон заправо представља метафору европске политике изолације, а тему миграционе политике, сегрегације и колективне одговорности пропитује и швајцарско-исландски уметник Крисоф Бухел који је, у просторима Арсенала, изложио рибарски брод на којем је 2015. године између Либије и италијанског острва Лампедуза страдало око хиљаду људи.

С намером да се избегне класичан изложбени формат, овогодишњи лауреат, Павиљон Литваније, претворен је у вештачку пешчану плажу с „туристима” који уживају у доколици и „сунцу”. На први поглед посетиоци са галерије посматрају безбрижне, готово романтичне сцене исказане свакодневним језиком: људи леже на плажи, читају књиге, сурфују по нету, певају, њихова деца граде куле у песку, пас лаје. Али овај уметнички перформанс и „опера на плажи”, ауторски пројекат литванске редитељке, драматуршкиње и композиторке,  резултат је промишљеног концепта који се, избегавајући дидактичан језик, бави климатским променама. „Сунце и море” говори о људској лењости „која ће нас довести до краја света”, о томе како се „савремене кризе лако развијају, тихо попут поп-песме”. Јер „на сцени” се заправо не догађа ништа. Једна жена се у песми жали да нико не чисти смеће, младић тугује јер на Божић не пада снег.

Верујући да „није најважније оно што је изложено, већ начин на који публика може искористити искуство виђеног како би се супротставила свакодневици мењајући начин размишљања и свој поглед на свет” концепт овогодишњег Бијенала настоји да подстакне критичку рецепцију и размишљање о релацијама међу појмовима које нисмо навикли да видимо у вези. Отуда, ваљда, и „Мислећа глава” Ларе Фаварето која се у виду дима шири са фасаде Централне поставке. Јер, како то Ругоф наводи, дефиниција креативности и јесте у томе да препознајемо везе које други људи не примећују.

А у којој мери ће овогодишње Бијенале успети да испуни очекивања уметничког директора, уметника, посетилаца и стручне јавности, остаје да се види до 24.11.2019. до када ће 58. Бијенале трајати.

Љиљана Малетин Војводић