Sa 58. Venecijanskog bijenala: Dabogda nam zanimljivo bilo!

Pored nacionalnih selekcija, po pozivu glavnog kustosa svoje radove će predstaviti 79 umetnika iz čitavog sveta u prostorima Đardina i Arsenala, kao i u nacionalnim paviljonima smeštenim u pomorskim skladištima, crkvama, muzejima i palatama duž Venecije. Ove godine posebna pažnja je posvećena rodnoj ravnopravnosti te će izlagati jednak broj muškaraca i žena.

Žiri ovogodišnjeg Bijenala, kojim je predsedavala Stefani Rozental iz Nemačke, nagradio je Zlatnim lavom američkog umetnika, Artura Džafu, za „Beli album“ koji tematizuje rasna pitanje dok je u kategoriji nacionalnih paviljona titula pripala Paviljonu Litvanije za „performans-operu” pod naslovom „Sunce i more” („Marina”). Zlatni lav za životno delo dodeljen je američkom umetniku Džimiju Daramu.

Zemlje sa prostora bivše Jugoslavije predstavljaju svoje umetnike u okviru nacionalnih paviljona. Projekat „Povratak gubitka memorije” Đorđa Ožbolta, umetnika koji živi i radi u Londonu, izložen je u Paviljonu Srbije, Danica Dakić predstavlja Bosnu i Hercegovinu, Igor Grubić Hrvatsku, Crnu Goru Vesko Gagović, Sloveniju Marko Peljhan, a Severnu Makedoniju Nada Prlja.

Kustos 58. Bijenala umetnosti i centralne izložbe, direktor londonske Hejvord galerije, Njujorčanin Ralf Rugof, odabrao je moto ovogodišnjeg Bijenala koji glasi: „Dabogda živeli u zanimljivim vremenima”. Na prvi pogled nije jasno da li je reč o „staroj kineskoj kletvi” kako su o njoj izveštavali određeni mediji i da li se ona iščitava u pozitivnom ili negativnom kontekstu. Zapravo je u pitanju krivotvoreni podatak – još jedan u nizu lažnih vesti i alternativnih činjenica koje figuriraju u post-istinitom vremenu digitalnih tehnologija i medijske manipulacije. „Dabogda živeli u zanimljivim vremenima” nije ni prevod niti parafraza kineske izreke kako su je apostrofirali i pojedini zapadnoevropski političari decenijama unazad. Sličan idiom ne postoji u kineskom jeziku, sem onoga koji glasi: „Bolje živeti kao pas u miru i harmoniji nego kao čovek u haotičnim, ratnim, vremenima”. Budući da je suština istočnjačke filozofije balans, a da svaka promena predstavlja njegovo narušavanje, „zanimljiva vremena” su  uzrok naše kolektivne i individualne teskobe. Otuda potreba za jednostavnijim, manje stresnim vremenima u kojima jedna kriza neće smenjivati drugu. U tom smislu apokrifna kletva „dabogda nam zanimljivo bilo” koja bi, da ne postoji ironični kontekst, mogla zaličiti i na blagoslov, sažima prokletstvo nemira. Ličnog, prirodnog, političkog, kulturološkog. Jer, kako to Rugof u svom ekspozeu navodi: „Umetnost ne može zaustaviti uspon nacionalističkih pokreta i autoritarnih vlada u različitim delovima sveta, niti može ublažiti tragičnu sudbinu raseljenih naroda, ali na indirektan način, možda može biti neka vrsta vodiča kako živeti i razmišljati u tim „zanimljivim vremenima”.

Zbog toga su njegov izbor bili umetnici koji, u duhu „otvorenog dela” Umberta Eka omogućavaju drugačija čitanja i nove načine kontekstualizacije. Čiji radovi komuniciraju sa vremenom u kojem se viralne i spinovane priče multipliciraju i umrežavaju. U kojem su lažne biografije, senzacionalističke informacije, namerne greške i manipulativno prisvajanje moći svakodnevica.

Tokom vernisaža pažnju posetilaca su, kao i prethodnih godina, privukli su paviljoni Francuske, Velike Britanije i SAD-a. Najduži redovi su bili ispred ulaza u Francuski paviljon, a veliki broj posetilaca prisustvovao je otvaranju Paviljona Austrije u kojem prvi put samostalno izlaže jedna žena. U Nemačkom paviljonu svoj projekat predstavlja umetnica koja je za potrebe Bijenala prisvojila pseudonim − kompjuterski generisanu kombinaciju pogrešno napisanih varijanti njenog imena i prezimena kojom je „izbrisano” njeno iransko poreklo. Umetnica, na čijoj se stranici na vikipediji mogu pronaći namerno međusobno isključujući podaci: da je rođena „u Budimpešti 1987, Minhenu 1979, Teheranu 1967. i Londonu 1966. godine”, na pres-konferenciji i zvaničnom otvaranju Paviljona lice je sakrivala iza ogromne maske. Čitav Nemački paviljon zapravo predstavlja metaforu evropske politike izolacije, a temu migracione politike, segregacije i kolektivne odgovornosti propituje i švajcarsko-islandski umetnik Krisof Buhel koji je, u prostorima Arsenala, izložio ribarski brod na kojem je 2015. godine između Libije i italijanskog ostrva Lampeduza stradalo oko hiljadu ljudi.

S namerom da se izbegne klasičan izložbeni format, ovogodišnji laureat, Paviljon Litvanije, pretvoren je u veštačku peščanu plažu s „turistima” koji uživaju u dokolici i „suncu”. Na prvi pogled posetioci sa galerije posmatraju bezbrižne, gotovo romantične scene iskazane svakodnevnim jezikom: ljudi leže na plaži, čitaju knjige, surfuju po netu, pevaju, njihova deca grade kule u pesku, pas laje. Ali ovaj umetnički performans i „opera na plaži”, autorski projekat litvanske rediteljke, dramaturškinje i kompozitorke,  rezultat je promišljenog koncepta koji se, izbegavajući didaktičan jezik, bavi klimatskim promenama. „Sunce i more” govori o ljudskoj lenjosti „koja će nas dovesti do kraja sveta”, o tome kako se „savremene krize lako razvijaju, tiho poput pop-pesme”. Jer „na sceni” se zapravo ne događa ništa. Jedna žena se u pesmi žali da niko ne čisti smeće, mladić tuguje jer na Božić ne pada sneg.

Verujući da „nije najvažnije ono što je izloženo, već način na koji publika može iskoristiti iskustvo viđenog kako bi se suprotstavila svakodnevici menjajući način razmišljanja i svoj pogled na svet” koncept ovogodišnjeg Bijenala nastoji da podstakne kritičku recepciju i razmišljanje o relacijama među pojmovima koje nismo navikli da vidimo u vezi. Otuda, valjda, i „Misleća glava” Lare Favareto koja se u vidu dima širi sa fasade Centralne postavke. Jer, kako to Rugof navodi, definicija kreativnosti i jeste u tome da prepoznajemo veze koje drugi ljudi ne primećuju.

A u kojoj meri će ovogodišnje Bijenale uspeti da ispuni očekivanja umetničkog direktora, umetnika, posetilaca i stručne javnosti, ostaje da se vidi do 24.11.2019. do kada će 58. Bijenale trajati.

Ljiljana Maletin Vojvodić