Повратак модерних медија у 80-те и 90-те: Носталгија на продају

Рефлективна носталгија као вид екапизма је, чини се, све чешћа у модерној популарној култури. На страну “чокери” и поцепане фармерице, који су се по ко зна који пут поново вратили у моду, филмови и серије се све чешће окрећу прошлим декадама, нарочито осамдесетим годинама двадесетог века. Лавину су први покренули браћа Дафер, са серијом “Странгер Things” (“Чудније ствари”), која је готово преко ноћи постала хит, и досегла култни статус, а тренутно је у току снимање треће сезоне. Прича о четворици другара који се боре против чудовишта из комшилука вешта је смеша елемената из вољених филмова попут “Полтергајста”, “Страве у Улици Брестова”, “Стани уз мене” и “Е.Т-ја”, и потпуно оживљава заборављену магију авантуристичких филмова и хорора осамдесетих.

“Чудније ствари” је само један од наслова у носталгичном низу. Многи сматрају да је за добар део успеха који су “Чувари галаксије” постигли заслужан саундтрек пун хитова из осамдесетих, али и атмосфера која је повремено инспирисана филмовима тог времена. Највећи омаж је свакако било гостовање омиљеног акционог хероја осамдесетих, увек шармантног Курта Расела ког многи још увек памте као Снејк Плискина. На овом списку комерцијализоване носталгије је и трећи део Марвеловог “Тора”, у потуности инспирисан каприциозном естетиком старих научнофантастичних спејс опера у стилу Флеша Гордона. Поврх свега,  ових дана се појавио и нови трејлер за “Капетана Марвела”, који ће очигледно играти на карту носталгије, али овај пут за деведесетим.

Џон Коенинг је у својој књизи “Речник опскурних туга” покушао да сам скује речи за осећања и расположења која немају своје термнине. Анемоја (анемоиа) је неологизам за психолошку појаву у којој субјект осећа јаку носталгију за временом које никад није доживео, или за простором у ком никад није био.

Анемоју  могу да изазову пожутеле слике из летовалишта у којима никад нисте били, може је изазвати музика, или можда чак фотографије родног града из времена пре него што сте рођени. То могу бити и призори и места која немају баш никакве везе с нама;  тако је, рецимо, цела канадска телевизијска серија “Пут за Ејвонли”, о идиличном градићу на Острву Принца Едварда на крају 19. века, осмишљена да у гледаоцу изазове носталгију за прошлим временима, иако нико од публике чак није био ни рођен у време у које је серија смештена.

Свакако да је један од могућих разлога пораста интересовања за ове декаде и то што популација која је одрастала осамдесетих сада чини највећи део оних који одлазе у биоскопе или гледају нове серије, али, у крајњем случају, и креирају нови садржај. Шетњице низ авеније сећања постају све ушећереније, па многи критичари не пропуштају да примете да су серије попут “Чуднијих ствари” постале популарне јер се ослањају на сваком познате цитате из детињства, славећи успут  романтични сан о животу у идеализованом америчком предграђу какво заправо никад није ни постојало.

Опсесију прошлошћу коју чувамо у медијима није пропустио да уновчи ни Марк Закерберг. Пошто су менаџери на Фејсбуку приметили колико времена људи проводе прелиставајући старе слике и статусе, недавно су увели и опцију “на данашњи дан”, не би ли још више продужили боравак корисника на сајту и повећали ионако огромну зараду од реклама.

Идеју бега у вештачки репродуковану прошлост коју је могуће купити до пароксизма су довели у популарној серији “Блацк Mirror” (“Тамно огледало”). У једној од епизода, у дистопијском свету људи носе импланте који бележе све што виде, чују, или осећају. Те снимке сећања могуће је пустити било када, попут живе визије који покрива стварност. У кулминацији епизоде, момак и девојка воде љубав, загледани у непостојећи простор, док у исто време обоје пуштају сцене својих најбољих љубавних искустава, са сасвим другим људима, потпуно бришући садашњост  из постојања.

Настасја Писарев