Povratak modernih medija u 80-te i 90-te: Nostalgija na prodaju

Reflektivna nostalgija kao vid ekapizma je, čini se, sve češća u modernoj popularnoj kulturi. Na stranu “čokeri” i pocepane farmerice, koji su se po ko zna koji put ponovo vratili u modu, filmovi i serije se sve češće okreću prošlim dekadama, naročito osamdesetim godinama dvadesetog veka. Lavinu su prvi pokrenuli braća Dafer, sa serijom “Stranger Things” (“Čudnije stvari”), koja je gotovo preko noći postala hit, i dosegla kultni status, a trenutno je u toku snimanje treće sezone. Priča o četvorici drugara koji se bore protiv čudovišta iz komšiluka vešta je smeša elemenata iz voljenih filmova poput “Poltergajsta”, “Strave u Ulici Brestova”, “Stani uz mene” i “E.T-ja”, i potpuno oživljava zaboravljenu magiju avanturističkih filmova i horora osamdesetih.

“Čudnije stvari” je samo jedan od naslova u nostalgičnom nizu. Mnogi smatraju da je za dobar deo uspeha koji su “Čuvari galaksije” postigli zaslužan saundtrek pun hitova iz osamdesetih, ali i atmosfera koja je povremeno inspirisana filmovima tog vremena. Najveći omaž je svakako bilo gostovanje omiljenog akcionog heroja osamdesetih, uvek šarmantnog Kurta Rasela kog mnogi još uvek pamte kao Snejk Pliskina. Na ovom spisku komercijalizovane nostalgije je i treći deo Marvelovog “Tora”, u potunosti inspirisan kapricioznom estetikom starih naučnofantastičnih spejs opera u stilu Fleša Gordona. Povrh svega,  ovih dana se pojavio i novi trejler za “Kapetana Marvela”, koji će očigledno igrati na kartu nostalgije, ali ovaj put za devedesetim.

Džon Koening je u svojoj knjizi “Rečnik opskurnih tuga” pokušao da sam skuje reči za osećanja i raspoloženja koja nemaju svoje termnine. Anemoja (anemoia) je neologizam za psihološku pojavu u kojoj subjekt oseća jaku nostalgiju za vremenom koje nikad nije doživeo, ili za prostorom u kom nikad nije bio.

Anemoju  mogu da izazovu požutele slike iz letovališta u kojima nikad niste bili, može je izazvati muzika, ili možda čak fotografije rodnog grada iz vremena pre nego što ste rođeni. To mogu biti i prizori i mesta koja nemaju baš nikakve veze s nama;  tako je, recimo, cela kanadska televizijska serija “Put za Ejvonli”, o idiličnom gradiću na Ostrvu Princa Edvarda na kraju 19. veka, osmišljena da u gledaocu izazove nostalgiju za prošlim vremenima, iako niko od publike čak nije bio ni rođen u vreme u koje je serija smeštena.

Svakako da je jedan od mogućih razloga porasta interesovanja za ove dekade i to što populacija koja je odrastala osamdesetih sada čini najveći deo onih koji odlaze u bioskope ili gledaju nove serije, ali, u krajnjem slučaju, i kreiraju novi sadržaj. Šetnjice niz avenije sećanja postaju sve ušećerenije, pa mnogi kritičari ne propuštaju da primete da su serije poput “Čudnijih stvari” postale popularne jer se oslanjaju na svakom poznate citate iz detinjstva, slaveći usput  romantični san o životu u idealizovanom američkom predgrađu kakvo zapravo nikad nije ni postojalo.

Opsesiju prošlošću koju čuvamo u medijima nije propustio da unovči ni Mark Zakerberg. Pošto su menadžeri na Fejsbuku primetili koliko vremena ljudi provode prelistavajući stare slike i statuse, nedavno su uveli i opciju “na današnji dan”, ne bi li još više produžili boravak korisnika na sajtu i povećali ionako ogromnu zaradu od reklama.

Ideju bega u veštački reprodukovanu prošlost koju je moguće kupiti do paroksizma su doveli u popularnoj seriji “Black Mirror” (“Tamno ogledalo”). U jednoj od epizoda, u distopijskom svetu ljudi nose implante koji beleže sve što vide, čuju, ili osećaju. Te snimke sećanja moguće je pustiti bilo kada, poput žive vizije koji pokriva stvarnost. U kulminaciji epizode, momak i devojka vode ljubav, zagledani u nepostojeći prostor, dok u isto vreme oboje puštaju scene svojih najboljih ljubavnih iskustava, sa sasvim drugim ljudima, potpuno brišući sadašnjost  iz postojanja.

Nastasja Pisarev