Патрик Лазић, редитељ: Иза паравана драмских ликова

У фокус “Дневника” дошао је захваљујући “Критичарском каравану” у оквиру којег је и на овој страни писано о његовој представи “Све несрећне породице личе на срећне породице”, коју је режирао у сарадњи са драматуршкињом Миленом Деполо у Народном позоришту Пирот, а сада стижу вести да припрема ауторску представу “Наш син” у продукцији Фонда “Хартефакт” у Београду.

Откуд порив за ауторским пројектом “Наш син” у којем такорећи причате своју причу о одрастању и сексуалном сазревању?

- То није у потпуности моја прича, иако инспирација јесте у неким мојим личним искуствима. Процес театрализације нужно подразумева стварање структуре, изоштравање карактеристика ликова, фокусирање драмског сукоба. У том процесу се човек препусти па се лако деси, вољно или мање вољно, да више ни сам не распознаје разлику између истине и фикције, између онога што је доживео и онога што је измаштао. Преплитао сам неке стварне људе с њиховим драмским алтер егом, ситуације из сопственог живота помешао с потенцијалним ситуацијама и претпоставкама “шта би било кад би било”, тако да ни сам не бих више могао да повучем црту. Некако се носити са својим страховима и дилемама је вероватно био порив за стварање. Интерпретирати их да бих им дао смисао и водити разговоре са собом и другима за које у стварном животу можда немам храбрости, а иза паравана драмских ликова их је лакше водити.

Шта за вас значи поделити властиту интиму у позоришном контексту?

- Верујем да без дељења сопствене интиме ни иначе није могуће бити добар уметник. Као публика увек препознам кад аутор лаже, колико год то добро чинио. У свакој представи редитељ на неки начин излаже сопствену интиму, само што иначе у туђим текстовима трагамо за деловима нас, а овде сам отишао корак даље па глумци и изговарају мој текст. Питање сексуалности вероватно јесте нешто најинтимније што можете да делите с другима, јер не можете да причате о сексуалности без да причате о односима с важним људима из своје околине, без да се дотакнете страхова, комплекса и траума. А шта ће то да значи за будућу публику, не знам, али верујем да могу у мојим тишинама пронаћи нешто неизговорено у својим породицама, а у мојим дилемама пропитати сопствене црвене линије.

"Наш син" је индикативни назив за породично наслеђе у којем родитељи то најчешће изговарају са поносом. За претпоставити је да се овде крије, односно открива још слојева. Којих?

- Пропитујем на којим се слојевима то „наш син” престаје изговарати с поносом, односно које су границе родитељске љубави. Кунемо се у то да је љубав родитеља безгранична, али да ли је то увек тако или су често очекивања јача од љубави? Занимљиво ми је и то како се породица преслаже и мења када околности нису идеалне, а ретко кад јесу. Породичне вредности се као фраза углавном своде на форму без бављења садржајем. Говори се о наталитету који је опет квантитативна категорија, а не квалитативна. Нама не треба више породица, него више срећнијих породица.

Из моје визуре рад на актуелној представи као да се надовезује на prеthodni који сам гледао у Пироту. Има ли за вас везе између "Сина" и "Несрећних породица" и каква је она?

- Обе почивају на претпоставци да све несрећне породице личе на срећне породице. Тим насловом за пиротску представу смо се драматуршкиња Милена Деполо и ја поиграли култним Толстојевим уводом у “Ану Карењину”. Разлика је у томе што пиротска представа почива пре свега на дилемама и размишљањима самих извођача и извођачица на тему конкретног случаја самоубиства седамнаестогодишњег младића. Ја се ту некако шлепам и сценски уобличавам њихове страхове. Овде је ситуација обратна. Још једна тема коју сам тек загребао пиротском, а новом представом се интензивније бавим - то је разорна моћ самоће која мења човека из корена. Пре и после самоће човек није исти.

Испричајте нам још мало нешто у вези саме представе у Пироту, како је настала, чиме се бавила, до каквог сте резултата дошли и како се он прихвата, тј какав је живот те представе, иако је у њој реч о самоубиству?

- Настала је из документарног материјала до којег смо Милена и ја дошли. А онда смо били у дилеми како приступити том материјалу, а од њега не направити сензационализам. Како причати о самоубиствима деце и младих, а ни у кога безрезервно не упирати прстом, опет ни не бити превише политички коректан па се правити да није ничија кривица. И некако је из те дилеме настала коначна форма представе: сами глумци који ту дилему износе пред публику и покушавају да одговоре на вечито питање да ли је нешто могло да се примети и, ако је могло, ко је требало да примети. Живот представе је добар обзиром на услове малог градског позоришта какво је пиротско, али волео бих да представе из унутрашњости имају више могућности за гостовања. Ту се пре свега ради о финансијама. “Критичарски караван” јесте један од драгоцених пројеката који дају на видљивости позоришном животу у унутрашњости.

Баш читам говор Олге Токарчук поводом Нобелове награде у којој наводи да је Ја перспектива постала свеисцрпљујућа, у нади аутора да ће захватити универзално искуство свакога од нас. Како ви размишљајте о тој теми и шта вас још привлачи и узбуђује у савременом позоришту?

- Хвала да сте ме подсетили на тај говор. Мени је више у утиску остало њезино размишљање о серијалима, о томе како се све више стварају уметничка дела с отвореним крајевима, често насилно мењајући карактеристике ликова само да би се отворила могућност наставка приче што директно онемогућава катарзу, будући да краја никада нема. Ја се против те хипнозе борим тако што одлучим сам када је крај неке серије или романа, онда када је мени довољно, онда када осетим довршеност - ја станем. Не дозвољавам да ме неко воза десет сезона и потура ми ликове из десетог плана у први. Вероватно сам и ја један од оних којих се Токарчукова плаши у свом говору, оних који су изгубили поверење у фикцију и које документаризам више узбуђује. Не морамо сви да стварамо за историју, нити да причамо приче које ће да буду разумљиве за петсто или хиљаду година. Никада ме није узбуђивало причати већ испричане приче, ма колико их креативно, ново и узбудљиво ми реинтерпретирали. Можда сам ту сличнији филмском поимању ауторства, него доминантном позоришном дискурсу.

Пошто сте аутор који потиче и ради у две земље бивше Југославије, могу ли се оне упоредити или разликовати по било којем сегменту, у оквиру који вам препуштам да изаберете по жељи?

- Крупнијих разлика, осим крупнијег хонорара у Хрватској, ја не видим. Вероватно их је тешко видети ако ни немате осећај да радите у две државе. Седнем у кола и пођеднако ми треба до Пирота као и до Загреба. Имам однедавно два држављанства, али то ми је такође техничко питање коју личну карту вадим у којој прилици. Националну припадност сам мењао с обзиром чија је стипендија била већа. Недавно сам примио позив да се пријавим и у српску војску. Почео сам много да се спрдам с тим апсурдима што ће вероватно да ми се једном обије о главу. Сада сам уписан у евиденције и хрватске и српске војске, не знам шта би се десило да заратимо. Национална припадност ми је потпуно релативан појам и никада ме се није дотицао. С локалпатриотизмом је другачије, тај концепт ми је ближи. Родну Пулу например волим не зато што ми је родна, него јер, међу осталим, још увек у траговима постоји дух оних Пулежана, радника који су Мусолинију на изласку из позоришта ударили два шамара, таква да се више никада у Пулу није вратио.

Игор Бурић