Patrik Lazić, reditelj: Iza paravana dramskih likova

U fokus “Dnevnika” došao je zahvaljujući “Kritičarskom karavanu” u okviru kojeg je i na ovoj strani pisano o njegovoj predstavi “Sve nesrećne porodice liče na srećne porodice”, koju je režirao u saradnji sa dramaturškinjom Milenom Depolo u Narodnom pozorištu Pirot, a sada stižu vesti da priprema autorsku predstavu “Naš sin” u produkciji Fonda “Hartefakt” u Beogradu.

Otkud poriv za autorskim projektom “Naš sin” u kojem takoreći pričate svoju priču o odrastanju i seksualnom sazrevanju?

- To nije u potpunosti moja priča, iako inspiracija jeste u nekim mojim ličnim iskustvima. Proces teatralizacije nužno podrazumeva stvaranje strukture, izoštravanje karakteristika likova, fokusiranje dramskog sukoba. U tom procesu se čovek prepusti pa se lako desi, voljno ili manje voljno, da više ni sam ne raspoznaje razliku između istine i fikcije, između onoga što je doživeo i onoga što je izmaštao. Preplitao sam neke stvarne ljude s njihovim dramskim alter egom, situacije iz sopstvenog života pomešao s potencijalnim situacijama i pretpostavkama “šta bi bilo kad bi bilo”, tako da ni sam ne bih više mogao da povučem crtu. Nekako se nositi sa svojim strahovima i dilemama je verovatno bio poriv za stvaranje. Interpretirati ih da bih im dao smisao i voditi razgovore sa sobom i drugima za koje u stvarnom životu možda nemam hrabrosti, a iza paravana dramskih likova ih je lakše voditi.

Šta za vas znači podeliti vlastitu intimu u pozorišnom kontekstu?

- Verujem da bez deljenja sopstvene intime ni inače nije moguće biti dobar umetnik. Kao publika uvek prepoznam kad autor laže, koliko god to dobro činio. U svakoj predstavi reditelj na neki način izlaže sopstvenu intimu, samo što inače u tuđim tekstovima tragamo za delovima nas, a ovde sam otišao korak dalje pa glumci i izgovaraju moj tekst. Pitanje seksualnosti verovatno jeste nešto najintimnije što možete da delite s drugima, jer ne možete da pričate o seksualnosti bez da pričate o odnosima s važnim ljudima iz svoje okoline, bez da se dotaknete strahova, kompleksa i trauma. A šta će to da znači za buduću publiku, ne znam, ali verujem da mogu u mojim tišinama pronaći nešto neizgovoreno u svojim porodicama, a u mojim dilemama propitati sopstvene crvene linije.

"Naš sin" je indikativni naziv za porodično nasleđe u kojem roditelji to najčešće izgovaraju sa ponosom. Za pretpostaviti je da se ovde krije, odnosno otkriva još slojeva. Kojih?

- Propitujem na kojim se slojevima to „naš sin” prestaje izgovarati s ponosom, odnosno koje su granice roditeljske ljubavi. Kunemo se u to da je ljubav roditelja bezgranična, ali da li je to uvek tako ili su često očekivanja jača od ljubavi? Zanimljivo mi je i to kako se porodica preslaže i menja kada okolnosti nisu idealne, a retko kad jesu. Porodične vrednosti se kao fraza uglavnom svode na formu bez bavljenja sadržajem. Govori se o natalitetu koji je opet kvantitativna kategorija, a ne kvalitativna. Nama ne treba više porodica, nego više srećnijih porodica.

Iz moje vizure rad na aktuelnoj predstavi kao da se nadovezuje na prethodni koji sam gledao u Pirotu. Ima li za vas veze između "Sina" i "Nesrećnih porodica" i kakva je ona?

- Obe počivaju na pretpostavci da sve nesrećne porodice liče na srećne porodice. Tim naslovom za pirotsku predstavu smo se dramaturškinja Milena Depolo i ja poigrali kultnim Tolstojevim uvodom u “Anu Karenjinu”. Razlika je u tome što pirotska predstava počiva pre svega na dilemama i razmišljanjima samih izvođača i izvođačica na temu konkretnog slučaja samoubistva sedamnaestogodišnjeg mladića. Ja se tu nekako šlepam i scenski uobličavam njihove strahove. Ovde je situacija obratna. Još jedna tema koju sam tek zagrebao pirotskom, a novom predstavom se intenzivnije bavim - to je razorna moć samoće koja menja čoveka iz korena. Pre i posle samoće čovek nije isti.

Ispričajte nam još malo nešto u vezi same predstave u Pirotu, kako je nastala, čime se bavila, do kakvog ste rezultata došli i kako se on prihvata, tj kakav je život te predstave, iako je u njoj reč o samoubistvu?

- Nastala je iz dokumentarnog materijala do kojeg smo Milena i ja došli. A onda smo bili u dilemi kako pristupiti tom materijalu, a od njega ne napraviti senzacionalizam. Kako pričati o samoubistvima dece i mladih, a ni u koga bezrezervno ne upirati prstom, opet ni ne biti previše politički korektan pa se praviti da nije ničija krivica. I nekako je iz te dileme nastala konačna forma predstave: sami glumci koji tu dilemu iznose pred publiku i pokušavaju da odgovore na večito pitanje da li je nešto moglo da se primeti i, ako je moglo, ko je trebalo da primeti. Život predstave je dobar obzirom na uslove malog gradskog pozorišta kakvo je pirotsko, ali voleo bih da predstave iz unutrašnjosti imaju više mogućnosti za gostovanja. Tu se pre svega radi o finansijama. “Kritičarski karavan” jeste jedan od dragocenih projekata koji daju na vidljivosti pozorišnom životu u unutrašnjosti.

Baš čitam govor Olge Tokarčuk povodom Nobelove nagrade u kojoj navodi da je Ja perspektiva postala sveiscrpljujuća, u nadi autora da će zahvatiti univerzalno iskustvo svakoga od nas. Kako vi razmišljajte o toj temi i šta vas još privlači i uzbuđuje u savremenom pozorištu?

- Hvala da ste me podsetili na taj govor. Meni je više u utisku ostalo njezino razmišljanje o serijalima, o tome kako se sve više stvaraju umetnička dela s otvorenim krajevima, često nasilno menjajući karakteristike likova samo da bi se otvorila mogućnost nastavka priče što direktno onemogućava katarzu, budući da kraja nikada nema. Ja se protiv te hipnoze borim tako što odlučim sam kada je kraj neke serije ili romana, onda kada je meni dovoljno, onda kada osetim dovršenost - ja stanem. Ne dozvoljavam da me neko voza deset sezona i potura mi likove iz desetog plana u prvi. Verovatno sam i ja jedan od onih kojih se Tokarčukova plaši u svom govoru, onih koji su izgubili poverenje u fikciju i koje dokumentarizam više uzbuđuje. Ne moramo svi da stvaramo za istoriju, niti da pričamo priče koje će da budu razumljive za petsto ili hiljadu godina. Nikada me nije uzbuđivalo pričati već ispričane priče, ma koliko ih kreativno, novo i uzbudljivo mi reinterpretirali. Možda sam tu sličniji filmskom poimanju autorstva, nego dominantnom pozorišnom diskursu.

Pošto ste autor koji potiče i radi u dve zemlje bivše Jugoslavije, mogu li se one uporediti ili razlikovati po bilo kojem segmentu, u okviru koji vam prepuštam da izaberete po želji?

- Krupnijih razlika, osim krupnijeg honorara u Hrvatskoj, ja ne vidim. Verovatno ih je teško videti ako ni nemate osećaj da radite u dve države. Sednem u kola i pođednako mi treba do Pirota kao i do Zagreba. Imam odnedavno dva državljanstva, ali to mi je takođe tehničko pitanje koju ličnu kartu vadim u kojoj prilici. Nacionalnu pripadnost sam menjao s obzirom čija je stipendija bila veća. Nedavno sam primio poziv da se prijavim i u srpsku vojsku. Počeo sam mnogo da se sprdam s tim apsurdima što će verovatno da mi se jednom obije o glavu. Sada sam upisan u evidencije i hrvatske i srpske vojske, ne znam šta bi se desilo da zaratimo. Nacionalna pripadnost mi je potpuno relativan pojam i nikada me se nije doticao. S lokalpatriotizmom je drugačije, taj koncept mi je bliži. Rodnu Pulu naprimer volim ne zato što mi je rodna, nego jer, među ostalim, još uvek u tragovima postoji duh onih Puležana, radnika koji su Musoliniju na izlasku iz pozorišta udarili dva šamara, takva da se više nikada u Pulu nije vratio.

Igor Burić