Обележено првих 95 година Архива Војводине

– Архив Војводине је наш понос, јер служи истини. А она нам је сада, чини се више него икада, потребна – додала је Драгана Милошевић, уз поруку запосленима да наставе да верно чувају нашу историју, баш као што је то од самог почетка 1926. радио др Димитрије Кириловић, први архивар и потоњи први управник Државне архиве у Новом Саду, из које је израстао данашњи Архив Војводине.

Управо личности др Димитрија Коларевића је био и посвећен јубиларни рођендан, па је на пригодној свечаности представљена и монографија о овом изузетном делатнику, коју прати и пригодна тематска изложба. Ауторка и монографије и изложбе, виши архивиста Љубица Будаћ, подсетила је на чињеницу да је те 1926. године Министарство просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донело о оснивању Државне архиве у Новом Саду и постављању др Кириловића за њеног првог архивара.

– Тада је Војводина добила још једну значајну установу културе, која ће својом делатношћу, достојно и с чашћу, испунити  многе странице историје Војводине и постати светионик неговања традиције и колективног сећања народа на нашем простору – навела је Љубица Будаћ. – А архивским просторијама, пуним тих често потцењиваних хартија, како је писао Иво Андрић, врши се стална служба истини, нашој људској, релативној истини, која се тешко очава и осветљава а лако замрачује и губи.

Како је у свом слову истакао новосадски градоначелник Милош Вучевић, „Архив Војводине је светионик или, терминима савремене технологије, навигациони уређај за целу нашу заједницу, за наш народ, да боље разумемо садашњост и да, пре свега, будућност буде мање неизвесна”.

„Праве вредности, потковане историјским чињеницама, архивском грађом, документима, истином... јесу оно што је определило и водило Архив Војводине у протеклих безмало стотину година, праве вредности су оно што нама треба да покаже како и куда даље да идемо”,  указао је Вучевић. „А да нам не би фалсификовали наш ДНК, Архив Војводине има задатак да чува и негује све оно што нас је пратило prеthodnih деценија и векова. И сигуран сам да ће он чврсто бранити истину, да неће дозволити ревизију историјских чињеница”. 

По њеним речима, др Димитрије Кириловић припада реду стручњака и јавних радника који су својим радом обележили једну епоху у развоју архивске службе у нашој земљи.

– У преломним годинама, после окончања Првог светског рата, стварања нове државе и успостављања нових институција, стао је на чело Државне архиве у Новом Саду. У периоду од 15 година, прво као архивар а потом и као управник, радио је на прикупљању, заштити и похраних свих оних жупанијских, општинских, војних, судских, школских, црквених и рприватних архива, како би се сав архивски  материјал, разбацан по разним надлештвима, спасао од пропадања и постао доступан за истраживања – навела је Љубица Будаћ.

Говорећи о монографији, управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић у први план је ставио оцену да је ауторка, засенчујући живот и дело др Димитрија Кириловића, следила путању његовог послања, не читајући, „не прикупљајући и не тумачећи само очима, већ и срцем и душом, баш као и сам предмет њене пажње”.

– Из ове књиге др Кириловић израста, посредовано, низовима чињеница и аргумената, као један од оних јаких који је носио немоћи слабих, сведочећи да је унутра, у нама, наша otaybina – и ако је тамо не нађемо, нећемо је нигде наћи. И да препород и обнова једног народа, након његовог пустошења, почиње ослањањем на прошлост, ако је доиста волимо – јасан је био Радуловић. – Као што и звезде, сведоци  нежни, са свода небескога, светло од таме деле, тако и тихи архиварски вез, отварајући прозорчиће кроз које се пробија светло предањске свести, и утемељује лековита култура сећања, снажи свако колено клонуло. Није без разлога речено да се у једном народу, на основу мере посвећености деце његове, истински оцењује која су благословена, а која проклета колена. И у којој се мери индивидуа, човек, пројављује као дете Божје, а не као власник плитког самољубља.

За председника Матице српске проф. др Драгана Станића, архивистика је од фундаменталне важности, јер без архива нема поузданог научног сазнања.

– Никоме не можемо да објаснимо шта је истина о нама ако немамо добре и сређене архиве – упозорио је професор Станић. – Али знамо да је у ратним временима мноштво архивске грађе од нас отето, украдено и однесено на друго место. И ако постоји прворазредни државни задатак, онда је то да се ово питање постави. Иначе ће нам други креирати историју и причати о нама приче за које поуздано знамо да нису утемељене. 

Директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић подсетио је на чињеницу да су у архивским списима инспирацију тражили многи хроничари, летописци, биографи, филозофи, историчари, надахнуће проналазили славни српски писци - Црњански, Андрић, Исидора Секулић, Добрица Ћосић, Дејан Медаковић...

„Државна архива у Новом Саду настала је као задужбина учених и родољубивих грађана, који су, просветитељским жаром, сакупљали и брижљиво чували и штитили документа, старе и ретке књиге, што је нашим оснивачима на част, а данашњој науци и култури од непроцењивог значаја. На чело тек основаног Архива постављен је врстан зналац какав је био др Димитрије Кириловић, библиотекар у Матици српској, који је задужио потомство стварајући, углавном сам, први нуклеус нашег данашњег архива”, истакао је др Кузмановић, додајући да и данашња мисија Архива Војводине претпоставља одређену врсту посвећености.  

Диригент Дејан Савић, саветник председника Републике Александра Вучића и његов специјални изасланик на обележавању Дана Архива Војводине, цитирао је Владимира Толстоја, чукунунука писца „Ане Карењине” и саветника руског председника Путина: Култура је основна супстанца која чини нацију.

– А архив представља један од идентитских стубова и нације, и грађана и државе. Зато Архив Војводине, као и све сродне му институције, има тај задатак да очувањем великих историјских података, истине и знања, сачува од заборава оно што заиста јесмо – поручио је Дејан Савић. – Култура нису само позоришта, концерти, изложбе, филмови... Она је много више, па ми данас говоримо о култури сећања, о историјској, па и о политичкој култури. Имајући то све у виду, наша држава је и кренула у правцу стављања у свој фокус културе и дешавања у култури.

М. Стајић