ЛУКА КУЛИЋ: Подстицање дијалога

Хоће ли или неће корона однети живот и културе, променити га, на који начин, зашто је то шанса и за уметнике. Уметник из Новог Сада, са привилегијом, како сам каже, да је запослен у институцији, развија не само систем мишшења, него последњих година и читав низ скулптура у јавним просторима града, „затрпаног“ споменицима.

Разговор с Кулићем вођен је и поводом његовог пројекта „75.000 – Вредност уметничког дела“, који је изабран на конкурсу „Уметници. Сад!“ Фондације „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“. Не зна се још увек тачно кад и где ће бити постављен, односно изведен, али откривамо да је реч о уметничком преиспитивању тржишне вредности рада на основу његове цене. Израдом и изведбом једног рада, са елементима перформанса, уметник се пита колико финансијски улог, грант од 75.000 динара представља адекватну вредност, цену једног дела, укључујући различите критеријуме за одређивање аспекта те вредности, у којима се данас на првом месту издваја тржишна цена рада. Испоставља се, сматра Кулић, да какво је уопштено стање на тржишту једне средине  – таква је и цена уметничког рада. 

Какав је по вама актуелни тренутак за ствараоце, има она крилатица популарне психологије да је свака криза нова развојна шанса?

– Пошто се ништа не дешава, простор постоји, вакуум за културним и уметничким садржајима. Али, услови су немогући, мада радници у култури већ деценијама стварају у неусловима. Тешко је признати да уметничка сцена овде не постоји.

Шта мислите о онлајн култури и уметности?

– Излазак на интернет је био логичан корак, али мислим да то није добар одговор. Уметност је ствар комуникације рада и публике. Ако уметник ствара дело, а оно није видљиво и не комуницира са публиком, онда је оно бесмислено.

Онда смо у озбиљном проблему?

– Уметничке форме које подразумевају јавни оквир су доведена у велики проблем. Направити сада неку изложбу ликовне уметности, а да она буде представљена онлајн, одузима део дијалога са колегама, пријатељима, познаницима на лицу места, где се отвара дијалог о уметничком делу. Како доживети уметнички концерт без доживљаја простора у којем се дешава. Цео медиј је обогаљен и сведен на неку пренесену форму која задовољава можда само млађе генерације навикле на електронске медије, пре него на неке старије.  

Зашто, по вама, не функционише преношење из медија у медиј? Има ли нешто чему све то прија?

– Учествовање у конференцијским разговорима, на пример, где се поштује медиј, а не карактер комуникације, где се чека ред, губи импулс и спонтаност, мени не прија, Неке ствари не могу да се пренесу у друге медије. Чини ми се, оно што се најављивало годинама, да су сада најактуелније кратке форме, блиц концепције, информације, а тиме се поништава други део приче, простор за нешто обимније и шире. То ме брине. Не може све бити тик-ток форма. Не може образовање бити засновано на блиц информацијама. На коментар једне другарице на нове генерације, пошто се стално жалимо на њих, наишао сам цитат из античке Грчке  филозофа о притужбама на нове генерације које немају поштовања према старијима и уништавају суштину друштва. Дакле, перцепција младих који раде нешто неразумно постоји одувек. Тако да је нормална друштвена промена, као и страх да оно што мења нашу стварност може да поништи и уништи све оно у шта смо веровали. Промена примата културне рецепције је стварност и можда није нешто добро или лоше, или ја немам права да судим томе. Оно што се десило деведесетих, криза уметничког стваралаштва, поготово у визуелној уметности, резултирала је експлозијом стваралаштва која је поништила идеју кризе и потпуно је обрнуло. Десило се и нешто друго, мапирање нових појава и уметничких стилова када је уметничка форма била исцрпљена. Уметнички језик постао је толико свестран да је омогућено да се говори о широком спектру тема, доступно свима. Можда се и сад дешава нешто слично.

Када је реч о употреби јавног простора у култури, у Новом Саду сте у последње време везали  неколицину скулпторских радова. О чему се ту ради и како је до тога дошло?

– Реализовао сам три пројекта у јавном простору за релативно кратак период, а заправо се ради о вишегодишњим пројектима који су стицајем техничких, финансијских и организационих околности догодили везано, без плана да представљају континуитет. Један је скулптура на платоу испред Културне станице „Свилара“, други спомен-плоча Игњата Павласа на кући у Железничкој улици, а трећи споменик Момчилу Тапавици на зеленој површини испред Факултета за физичку културу. Колико год да су различити, сви они причају о потреби да се скулптурама у јавном простору подстакне дијалог, ревидира прича и однос града и друштва према уметности у јавном простору. Нови Сад као престоница културе пропустио је да то буде једна од важнијих тачака за размишљање, јер је титула престонице културе прилика да редефинишемо наш однос према култури уопште, као и у њеним мањим сегментима. Визуелним идентитетом града у неким другим престоницама културе природно су се бавили. На пример, Темишвар се и пре титуле отворио за савремену скулптуру, док се Нови Сад још увек тврдокорно односи према томе, првенствено кроз класицистичку, споменичку културу, у историјском и идеолошком контексту, без преиспитивања шта је то потребно данас и шта град може да понуди као простор за савремену скулптуру. Прва је ауторски пројекат Данила Вуксановића и мене као идејних твораца да се савременим уметничким мишљењем освоји јавни простор испред Културне станице „Свилара“. Друга је приватна иницијатива власника куће у којој је живео Игњат Павлас, као друга врста обележавања – спомен плоча, а трећа је рађена по јавном позиву.

Игор Бурић