LUKA KULIĆ: Podsticanje dijaloga

Hoće li ili neće korona odneti život i kulture, promeniti ga, na koji način, zašto je to šansa i za umetnike. Umetnik iz Novog Sada, sa privilegijom, kako sam kaže, da je zaposlen u instituciji, razvija ne samo sistem miššenja, nego poslednjih godina i čitav niz skulptura u javnim prostorima grada, „zatrpanog“ spomenicima.

Razgovor s Kulićem vođen je i povodom njegovog projekta „75.000 – Vrednost umetničkog dela“, koji je izabran na konkursu „Umetnici. Sad!“ Fondacije „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“. Ne zna se još uvek tačno kad i gde će biti postavljen, odnosno izveden, ali otkrivamo da je reč o umetničkom preispitivanju tržišne vrednosti rada na osnovu njegove cene. Izradom i izvedbom jednog rada, sa elementima performansa, umetnik se pita koliko finansijski ulog, grant od 75.000 dinara predstavlja adekvatnu vrednost, cenu jednog dela, uključujući različite kriterijume za određivanje aspekta te vrednosti, u kojima se danas na prvom mestu izdvaja tržišna cena rada. Ispostavlja se, smatra Kulić, da kakvo je uopšteno stanje na tržištu jedne sredine  – takva je i cena umetničkog rada. 

Kakav je po vama aktuelni trenutak za stvaraoce, ima ona krilatica popularne psihologije da je svaka kriza nova razvojna šansa?

– Pošto se ništa ne dešava, prostor postoji, vakuum za kulturnim i umetničkim sadržajima. Ali, uslovi su nemogući, mada radnici u kulturi već decenijama stvaraju u neuslovima. Teško je priznati da umetnička scena ovde ne postoji.

Šta mislite o onlajn kulturi i umetnosti?

– Izlazak na internet je bio logičan korak, ali mislim da to nije dobar odgovor. Umetnost je stvar komunikacije rada i publike. Ako umetnik stvara delo, a ono nije vidljivo i ne komunicira sa publikom, onda je ono besmisleno.

Onda smo u ozbiljnom problemu?

– Umetničke forme koje podrazumevaju javni okvir su dovedena u veliki problem. Napraviti sada neku izložbu likovne umetnosti, a da ona bude predstavljena onlajn, oduzima deo dijaloga sa kolegama, prijateljima, poznanicima na licu mesta, gde se otvara dijalog o umetničkom delu. Kako doživeti umetnički koncert bez doživljaja prostora u kojem se dešava. Ceo medij je obogaljen i sveden na neku prenesenu formu koja zadovoljava možda samo mlađe generacije navikle na elektronske medije, pre nego na neke starije.  

Zašto, po vama, ne funkcioniše prenošenje iz medija u medij? Ima li nešto čemu sve to prija?

– Učestvovanje u konferencijskim razgovorima, na primer, gde se poštuje medij, a ne karakter komunikacije, gde se čeka red, gubi impuls i spontanost, meni ne prija, Neke stvari ne mogu da se prenesu u druge medije. Čini mi se, ono što se najavljivalo godinama, da su sada najaktuelnije kratke forme, blic koncepcije, informacije, a time se poništava drugi deo priče, prostor za nešto obimnije i šire. To me brine. Ne može sve biti tik-tok forma. Ne može obrazovanje biti zasnovano na blic informacijama. Na komentar jedne drugarice na nove generacije, pošto se stalno žalimo na njih, naišao sam citat iz antičke Grčke  filozofa o pritužbama na nove generacije koje nemaju poštovanja prema starijima i uništavaju suštinu društva. Dakle, percepcija mladih koji rade nešto nerazumno postoji oduvek. Tako da je normalna društvena promena, kao i strah da ono što menja našu stvarnost može da poništi i uništi sve ono u šta smo verovali. Promena primata kulturne recepcije je stvarnost i možda nije nešto dobro ili loše, ili ja nemam prava da sudim tome. Ono što se desilo devedesetih, kriza umetničkog stvaralaštva, pogotovo u vizuelnoj umetnosti, rezultirala je eksplozijom stvaralaštva koja je poništila ideju krize i potpuno je obrnulo. Desilo se i nešto drugo, mapiranje novih pojava i umetničkih stilova kada je umetnička forma bila iscrpljena. Umetnički jezik postao je toliko svestran da je omogućeno da se govori o širokom spektru tema, dostupno svima. Možda se i sad dešava nešto slično.

Kada je reč o upotrebi javnog prostora u kulturi, u Novom Sadu ste u poslednje vreme vezali  nekolicinu skulptorskih radova. O čemu se tu radi i kako je do toga došlo?

– Realizovao sam tri projekta u javnom prostoru za relativno kratak period, a zapravo se radi o višegodišnjim projektima koji su sticajem tehničkih, finansijskih i organizacionih okolnosti dogodili vezano, bez plana da predstavljaju kontinuitet. Jedan je skulptura na platou ispred Kulturne stanice „Svilara“, drugi spomen-ploča Ignjata Pavlasa na kući u Železničkoj ulici, a treći spomenik Momčilu Tapavici na zelenoj površini ispred Fakulteta za fizičku kulturu. Koliko god da su različiti, svi oni pričaju o potrebi da se skulpturama u javnom prostoru podstakne dijalog, revidira priča i odnos grada i društva prema umetnosti u javnom prostoru. Novi Sad kao prestonica kulture propustio je da to bude jedna od važnijih tačaka za razmišljanje, jer je titula prestonice kulture prilika da redefinišemo naš odnos prema kulturi uopšte, kao i u njenim manjim segmentima. Vizuelnim identitetom grada u nekim drugim prestonicama kulture prirodno su se bavili. Na primer, Temišvar se i pre titule otvorio za savremenu skulpturu, dok se Novi Sad još uvek tvrdokorno odnosi prema tome, prvenstveno kroz klasicističku, spomeničku kulturu, u istorijskom i ideološkom kontekstu, bez preispitivanja šta je to potrebno danas i šta grad može da ponudi kao prostor za savremenu skulpturu. Prva je autorski projekat Danila Vuksanovića i mene kao idejnih tvoraca da se savremenim umetničkim mišljenjem osvoji javni prostor ispred Kulturne stanice „Svilara“. Druga je privatna inicijativa vlasnika kuće u kojoj je živeo Ignjat Pavlas, kao druga vrsta obeležavanja – spomen ploča, a treća je rađena po javnom pozivu.

Igor Burić