Летопис Матице српске: Посвета Милошу Црњанском

Бојана Стојановић Пантовић пише о програмском есеју Црњанског “Објашњење Суматре”, једном од првих ауторских аутопоетичких и ауторефлексивних, па и аутоинтерпретативних есеја у нашој модерној књижевности, како га је ауторка представила. Црњански се овде обраћа не само критичарима и тумачима, чија у много чему превазиђена мерила нису у стању да досегну ону врсту уживљавања у нову поетику и поетски сензибилитет, већ и читаоцима којима је намењен други, фикционални део есеја. У свом раду Горана Раичевић се бавила негативним критикама на које је Црњански наилазио од појаве “Лирике Итаке” до наших дана у чијем средишту је премиса о постојању јаза између естетске вредности његовог дела и етичког профила његове личности, а у основи су била идеолошка неслагања без обзира да ли долазе са левице или деснице. Приповеткама Милоша Црњанског бавио се Марко Недић указујући да оне у поетичком смислу у пуној мери наговештавају њене будуће кључне поетичке особине и припадају осталој прози у којој поетски елементи и елементи експресионистичке поетике условљавају њено потпуније књижевно значење. Рад Александра Петрова истражује улогу Црњанског у обнови српског песничког језика на крају Првог светског рата и у првим годинама по његовом завршетку, са српским песничким језиком краја 19. и почетка 20. века, као и употребу туђица. Збирка “Лирика Итаке” Црњанског у средишту је пажње Светлане Микашиновић која се бавила митолошким мотивима домаће и античке традиције важним за развој српске међуратне поезије и њених тековина.

У рубрици есеји је текст Марка Паовице посвећен збирци рефлексивно-теоријских записа о поезији, критици и култури “Слике и реченице” Саше Радојчића. Рад Владимира Папића даје приказ декадентног свештенства у делима светске и српске књижевности на прелазу из средњовековља у рано модерно доба, а награђен је прошле године признањем које носи име Боривоја Маринковића на Филозофском факултету у Новом Саду. Душан Бањеглав доноси особености Теодосијевог поглавља о Стрезу у “Житију Светог Саве”.

У рубрици Сведочанства Летопис МС доноси текст Јована Делића о поеми “Сербиа” Милоша Црњанског представљајући је као поему надземаљске туге, личне, исторјске, otaybinskе и космичке. Она завршава прву фазу стваралаштва овог песника наговештавајући већ тада негде започете”Сеобе”. Рад Василија Крестића посвећен је књизи Љубомирке Кркљуш о Константину Богдановићу који је деловао у друштвеном, културном и политичком животу.

Летопис објављује и последњу причу Александра Бјелогрлића, написану напосредно пред прерану смрт овог аутора, као и приче Александра Д. Станковића, Михала Гловињског, и поезију Миљане Глигоријевић. Последње странице посвећене су приказима нових књига.

Н. Попов