Језикоманија: Транскрипција
Транскрипција у лингвистици представља преношење звукова из једног језика у други писаним симболима.
То је, у ствари, прилагођено писање израза страних језику у који се транскрибује.
У савременој лингвистици, разликују се два начина транскрипције — гласовна и правописна. Гласовна представља пренос гласовима језика у који се транскрибује најсличнијим онима у језику из кога се транскрибује. Правописна представља пренос према prеthodno одређеним транскрипционим правилима и највећим делом је заснована на првој.
Властита имена из „трећег“ језика не преносити на енглески начин: бивши Лењинград зове се Санкт Петербург, никако Петерсбург, кинески град је Шангај, не Šеnghaj, битка је код Саламине, а не код Саламиса... Исто важи и за имена божанстава: код нас је Артемида, никако Артемис...
У српском језику се код страних мушких имена мења и име и презиме: „Волим музику Реја Чарлса”. Зато се присвојни придев не може направити од имена и презимена – не „Мики Маусов другар Шиља”, већ „другар Микија Мауса”.
Према пракси у нашем језику транскрибујемо сва имена и називе – Њујорк тајмс, Пари мач, Алгемајне цајтунг и слично.
Међутим, уколико би транскрипција графички исувише изобличила појам могуће је направити изузетак: Фруит оф the Лоом (препознатљивије је него Фрут ов д лум) или Windows XP – боље у оригиналу него транскриобавати у Виндоуз Икс-Пе.
Исто важи и за наслове песама популарне музике: Но Woman Но Cry, Хере Цомес the Раин Агаин, We Аре the Champions...
Н. Мирковић
