ИНТЕРВЈУ: НЕДЕЉКО КОВАЧИЋ, РЕДИТЕЉ Морамо да оставимо корпус знања

Недељко Ковачић је веома био инспирисан стваралаштвом Жике Митровића, што је и потврдио пишући књигу “Партизански вестерн Жике Митровића”. Да је свака сличност између њих двојице такорећи намерна, потврђује и Ковачић, наводећи како му је истраживање пионира филма помогло у креирању властитог ауторског идентитета.

 Шта за вас значи синтагма „пионири филма”?

- Мислим да је изузетно важно бавити се пионирима филма у тренутку када филм дефинитивно пролази кроз трансформацију и добија сасвим другачије место у животу, пејзажу забаве, популарне културе. Као што је и Бошњак био пионир у своје време, Жика Митровић, иако је генерацијски удаљен, свакако је био је пионир у своје време. Уводио је нове ствари у ову средину, ствари које пре тога нису постојале.

 Колико данашње генерације препознају речи „партизани” и „вестерн”?

- У том смислу, која је његова релевантност данас за млађе генерације, тешко је рећи. Мислим да ће се овде, на жалост, увек вртети та прича. Ако ништа друго, такав смо народ, па волимо много да причамо о историји. Вртећемо ми још приче о партизанима и о прошлости. Само је питање како ће се интерпретирати и реинтерпретирати. Моја књига јесте један повод више за љубитеље филма и људе који су упућени у поп-културу за ту причу, али ми морамо и да радимо на томе да оставимо корпус знања о томе шта се дешавало на овдашњој културној сцени са људима који су нам практично били савременици.

 Шта је за вас представљало довољан разлог да Жика Митровић буде ваша инспирација и за прављење филмова и за писање књиге?

- Лични укус је пресудио. Као и Жика, одрастао сам као љубитељ стрипова, велики љубитељ филма. Учио сам се филму кроз гледање филмова и читање стрипова. За разлику од Жике, ишао сам у филмску школу (смех), што не значи да сам бољи редитељ од њега (смех). Напротив. Хоћу рећи да је постојала блискост сензибилитета. Увек ме привлачила предратна поп-култура из које је он поникао, као и социјалистичка поп-култура на којој сам одрастао ја и моја генерација.

 Ваш први филмски пројекат “Вера”  прилично вас је  афирмисао, нешто слично као Жику његови, само што је код вас у питању јунакиња, а не јунак.

- Времена се јесу променила у смислу што када је Жика шездесетих снимао филмове подразумевало се да ће главни јунак бити харизматични мушкарац, као што је то био глумац Александар Гаврић. Данас, напротив, имамо тренд где су интересантне приче у којима видимо жене. То је потпуно разумљиво у духу времена и у томе смислу да Вера Пешић јесте прича из прошлости, али и једна савремена хероина ако је на тај начин гледамо.

 С обзиром на то да сте љубитељ стрипа, чини ми се да у свом раду спајате и интерес савремених генерација, које, истина, много више занима висококомерцијализовани манир када је реч о екранизаци- јама Марвелових суперхероја. Да ли вас та ствар охрабрује или обесхрабрује да у својим филмовима користите елементе уметности стрипа?

– Све је то генерацијска ствар. Хватам себе како се бавим стварима из 20. века, иако смо увелико у 21. Не видим ништа неприродно у томе. Стрип и филм су вероватно јаче повезани него икада. Марвел гледамо већ 15 протеклих година и то заиста јесте другачије него некада када су те везе биле спорадичније. Управо зато и јесу занимљиве. Ако истражујемо који су корени, како су се развијали, открили би да не би било ни Марвела данас да није било чак и у америчкој продукцији стваралаца Жикине генерације који су у своје време били пионири стављајући те ствари на екран. 

Игор Бурић