Две изложбе у Културном центру Новог Сада

У клубу Трибина младих представљене су фотографије Љубе Бечејског, а у Ликовном салону слике Гиге Ђурагића Дилета.

Изложбу Љубе Бечејског „Портрети без лика: Букурештанске даме кроз мој прозор“ чини тридесет пет фотографија. Представљајући ове фотографије Димитрије Јованов, историчар уметности указује да су снимци настали су посматрањем модела - случајних пролазница које чекају на станици метроа, са висине, из горњег ракурса, укључујући скривеност творца чија статична позиција у удобности и недодирљивости стана у вишеспратници не искључује динамичност његове замисли, подухвата намере и воље. Заступљен је класичан приступ портретском третирању фигуре - допојасна у полупрофилу или с леђа, односно дата је конвенционална поставка али само у основном виду. У већини примера посматрање је ограничено на стражњи део главе, лица, леђа – дозвољено и ограничено само на полупрофил или профил који је сведен; замаскиране су персоналне карактеристике.

- Услед надражења дигиталним шумом тј. интервенцијом у софтверу за обраду слика, појачана је хроматска скала осамостаљених елемената у целини – попут анатомских детаља фигуре, делова одеће и позадине - наводи Јованов.- Распршена локална боја, измењена и изазвана таквом интерференцијом - зрачи, уподобљавајући фотографију по моделу пастелне или акварелне технике саздане од градивних честица налик трагу мануелног потеза – сведоци смо постајања фотографије сликом у ужем смислу – паинтинг-ом.

Циклус слика које је изложио новосадски уметник Гига Ђурагић Диле инспирисан је делом Саве Шумановића. Уз помоћ маште и фото-шопа, како каже Ђурагић нашао се на фотографији поред Саве Шумановића (1896–1942) на отварању његове највеће изложбе, уједно и последње, септембра 1939, у тада новој згради Београдског универзитета, садашњег Филолошког факултета. Ту је започео „разговор“ који воде све до данашњих дана.

Поред свог стручног, па и емотивног става у вези са Савиним стваралаштвом, његовим тумачењем и чувањем у „разговору са Савом“ Ђурагић објашњава и саму суштину овог дијалога. Сава је у циклусу „Шидијанке“ актове поставио у своје пејзаже, а Ђурагићев одговор представљен на овој изложби су актови у актуелним ситуацијама, у његовим пејзажима, у оригиналу и ажурирани на начин „Шидијанки“. По речима Ђурагића, овом изложбом дијалог је тек отворен. Наставиће се његовим даљим истраживањем, уз, како каже стручну помоћ неуропсихијатра, форензичара и конзерватора, а нарочито фотографа што ће помоћи у откривању Савине намере да се на сликама оствари јединство стила и повезивање акта и пејзажа.

Н. П.