Dve izložbe u Kulturnom centru Novog Sada

U klubu Tribina mladih predstavljene su fotografije Ljube Bečejskog, a u Likovnom salonu slike Gige Đuragića Dileta.

Izložbu Ljube Bečejskog „Portreti bez lika: Bukureštanske dame kroz moj prozor“ čini trideset pet fotografija. Predstavljajući ove fotografije Dimitrije Jovanov, istoričar umetnosti ukazuje da su snimci nastali su posmatranjem modela - slučajnih prolaznica koje čekaju na stanici metroa, sa visine, iz gornjeg rakursa, uključujući skrivenost tvorca čija statična pozicija u udobnosti i nedodirljivosti stana u višespratnici ne isključuje dinamičnost njegove zamisli, poduhvata namere i volje. Zastupljen je klasičan pristup portretskom tretiranju figure - dopojasna u poluprofilu ili s leđa, odnosno data je konvencionalna postavka ali samo u osnovnom vidu. U većini primera posmatranje je ograničeno na stražnji deo glave, lica, leđa – dozvoljeno i ograničeno samo na poluprofil ili profil koji je sveden; zamaskirane su personalne karakteristike.

- Usled nadraženja digitalnim šumom tj. intervencijom u softveru za obradu slika, pojačana je hromatska skala osamostaljenih elemenata u celini – poput anatomskih detalja figure, delova odeće i pozadine - navodi Jovanov.- Raspršena lokalna boja, izmenjena i izazvana takvom interferencijom - zrači, upodobljavajući fotografiju po modelu pastelne ili akvarelne tehnike sazdane od gradivnih čestica nalik tragu manuelnog poteza – svedoci smo postajanja fotografije slikom u užem smislu – painting-om.

Ciklus slika koje je izložio novosadski umetnik Giga Đuragić Dile inspirisan je delom Save Šumanovića. Uz pomoć mašte i foto-šopa, kako kaže Đuragić našao se na fotografiji pored Save Šumanovića (1896–1942) na otvaranju njegove najveće izložbe, ujedno i poslednje, septembra 1939, u tada novoj zgradi Beogradskog univerziteta, sadašnjeg Filološkog fakulteta. Tu je započeo „razgovor“ koji vode sve do današnjih dana.

Pored svog stručnog, pa i emotivnog stava u vezi sa Savinim stvaralaštvom, njegovim tumačenjem i čuvanjem u „razgovoru sa Savom“ Đuragić objašnjava i samu suštinu ovog dijaloga. Sava je u ciklusu „Šidijanke“ aktove postavio u svoje pejzaže, a Đuragićev odgovor predstavljen na ovoj izložbi su aktovi u aktuelnim situacijama, u njegovim pejzažima, u originalu i ažurirani na način „Šidijanki“. Po rečima Đuragića, ovom izložbom dijalog je tek otvoren. Nastaviće se njegovim daljim istraživanjem, uz, kako kaže stručnu pomoć neuropsihijatra, forenzičara i konzervatora, a naročito fotografa što će pomoći u otkrivanju Savine namere da se na slikama ostvari jedinstvo stila i povezivanje akta i pejzaža.

N. P.