ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ, ДОБИТНИК НАГРАДЕ КФФ-а ЗА ИЗУЗЕТАН ДОПРИНОС СРПСКОЈ КИНЕМАТОГРАФИЈИ Неки су сумњали у мене

Последње вечери овогодишњег издања те филмске манифестације коју су у Сремским Карловцима покренули доскорашњи студенти новосадске Академије уметности са Катедре за аудиовизуелне медије, Кадијевић се присетио својих почетака, рада на филмовима који су обележили његову каријеру, црног таласа у који је и сам сврстан, не искључујући могућност да се, иако у десетој деценији, поново прихвати снимања.

 За разлику од генерације којој припада, у свет филма је, како сам каже, ушао на стереотипан начин пријавивши се на конкурс Министарства културе за дебитантске филмове по наговору пријатеља који су сматрали да је предиспониран за седму уметност. Није се успеху надао верујући да ће му чињеница да је син официра Југословенске краљевске војске који је по завршетку Другог светског рата остао у емиграцији, бити непремостива препрека, али „прошао“ је на конкурсу и тако је настао његов првенац „Празник“.

 -То је одшкринуло варта за следеће филмове, којих би било и више да се није десила метаморфоза карактеристична за нашу средину - каже Кадијевић. - То је појава такозваног црног таласа у југогословенском филму. Представници црног таласа били смо моји пријатељ Александар Петровић, Жика Павловић, Душан Макавејев, Кокан Ракоњац и ја. За нас је речено да не снимамо као што је било уобичајено у жанру партизанског победничког ентузијазма. Ми смо осећали да у томе како раде уважене колеге као што су били Вељко Булајић, Жика Митровић и други има извесне диспарације у односу на стварност коју смо ми проживели. Мени нико не треба да прича како је изгледао Други светски рат, имао сам тад десет година. А то је време када се доста памти. Био сам свестан да ако неким чудом преживите пакао који доноси рат, индиректно добијате огроман капитал ако имате снаге да то саберете у себи за нешто што у будућности може послужити као материјал уколико се усудите да се бавите уметношћу.

Представницима црног таласа, по Кадијевићевим речима, пребацивано је да на благ, камуфлиран, али осетан начин врше својврсну притајену деструкцију новог система, због чега су сви сносили одређене последице. За себе каже да није био нарочито строго кажњен зато што никад није ушао у простор послератне Југославије, него се бавио периодом између 1941. и 1944. и то контрареволуцијом више него револуцијом.

- Шта је револуција слушали смо на сваком кораку, а о контрареволуцији смо такође могли чути, али само најгоре речи. Студирао сам историјске науке и врло сам добро знао како да посматрам историју коју сам проживео. Мени је било у интересу да покажем на филму да је на страни непријатеља који је изгубио рат било правих људских поступака и подвига, трагедија и драма. То је могло да ми се замери, али, замерање на том нивоу је била реткост јер критички говорити о таквом аспекту посматрања није доступно свакоме. Али зато сам одбијан кад год сам нудио неки нови пројекат. Једини начин да наставим да се бавим кинематографијом био је да потпуно променим жанр - прича Кадијевић.

 Тако се окренуо филмској фантастици, коју по његовим речима, погрешно називају хорором.

 - Дао сам тада изјаву која је на велико ушла у штампу: „Не дате ми да радим реалистичке филмове, снимаћу бајке, али од тих бајки ће вам се трести гаће.“ Тада је настао филм „Лептирица“ и други по којима ме памте. Радио сам са пасијом филмове лоциране у историјска времена у фолклорној средини не дотичући чак ни околне просторе блиске историји, а камоли историјске. Више нико није имао разлога да ме напада по било којој линији. С друге стране, ти филмови су имали одређену атрактивност коју је публика прихватила. Могу да кажем без лажне скромности да и данас има мало људи који не знају за „Лептирицу“. То је један од највише репризираних југословенских филмова . На тај начин сам избегао одијум човека који је наводно на нечастан начин приказао нашу револуцију - истиче додајући да није имао намеру да се бави искључиво филмском фантастиком.

Ипак, снимајући филмове тог жанра црпео је мотиве из прозних дела и развијао споствену имагинацију не желећи да следи пишчеву нит. Следио је своју максиму - сиже фантастичног филма потпуно је идентификовао са сижеом реалистичког.

- Никад нисам радио за новац. Радио сам за оно што сам у извесном смислу постигао преко очекивања, а то је да се серија о Вуку Караџићу памти иако није репризирана. А не репризира се из разлога који је кратког даха и пролазан. Понекад ми је драго што апстинирам доста дуго да се не каже да сам и ја у овакво време снимао - каже наш прослављени  редитељ.

З. Милосављевић