ĐORĐE KADIJEVIĆ, DOBITNIK NAGRADE KFF-a ZA IZUZETAN DOPRINOS SRPSKOJ KINEMATOGRAFIJI Neki su sumnjali u mene

Poslednje večeri ovogodišnjeg izdanja te filmske manifestacije koju su u Sremskim Karlovcima pokrenuli doskorašnji studenti novosadske Akademije umetnosti sa Katedre za audiovizuelne medije, Kadijević se prisetio svojih početaka, rada na filmovima koji su obeležili njegovu karijeru, crnog talasa u koji je i sam svrstan, ne isključujući mogućnost da se, iako u desetoj deceniji, ponovo prihvati snimanja.

 Za razliku od generacije kojoj pripada, u svet filma je, kako sam kaže, ušao na stereotipan način prijavivši se na konkurs Ministarstva kulture za debitantske filmove po nagovoru prijatelja koji su smatrali da je predisponiran za sedmu umetnost. Nije se uspehu nadao verujući da će mu činjenica da je sin oficira Jugoslovenske kraljevske vojske koji je po završetku Drugog svetskog rata ostao u emigraciji, biti nepremostiva prepreka, ali „prošao“ je na konkursu i tako je nastao njegov prvenac „Praznik“.

 -To je odškrinulo varta za sledeće filmove, kojih bi bilo i više da se nije desila metamorfoza karakteristična za našu sredinu - kaže Kadijević. - To je pojava takozvanog crnog talasa u jugogoslovenskom filmu. Predstavnici crnog talasa bili smo moji prijatelj Aleksandar Petrović, Žika Pavlović, Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac i ja. Za nas je rečeno da ne snimamo kao što je bilo uobičajeno u žanru partizanskog pobedničkog entuzijazma. Mi smo osećali da u tome kako rade uvažene kolege kao što su bili Veljko Bulajić, Žika Mitrović i drugi ima izvesne disparacije u odnosu na stvarnost koju smo mi proživeli. Meni niko ne treba da priča kako je izgledao Drugi svetski rat, imao sam tad deset godina. A to je vreme kada se dosta pamti. Bio sam svestan da ako nekim čudom preživite pakao koji donosi rat, indirektno dobijate ogroman kapital ako imate snage da to saberete u sebi za nešto što u budućnosti može poslužiti kao materijal ukoliko se usudite da se bavite umetnošću.

Predstavnicima crnog talasa, po Kadijevićevim rečima, prebacivano je da na blag, kamufliran, ali osetan način vrše svojvrsnu pritajenu destrukciju novog sistema, zbog čega su svi snosili određene posledice. Za sebe kaže da nije bio naročito strogo kažnjen zato što nikad nije ušao u prostor posleratne Jugoslavije, nego se bavio periodom između 1941. i 1944. i to kontrarevolucijom više nego revolucijom.

- Šta je revolucija slušali smo na svakom koraku, a o kontrarevoluciji smo takođe mogli čuti, ali samo najgore reči. Studirao sam istorijske nauke i vrlo sam dobro znao kako da posmatram istoriju koju sam proživeo. Meni je bilo u interesu da pokažem na filmu da je na strani neprijatelja koji je izgubio rat bilo pravih ljudskih postupaka i podviga, tragedija i drama. To je moglo da mi se zameri, ali, zameranje na tom nivou je bila retkost jer kritički govoriti o takvom aspektu posmatranja nije dostupno svakome. Ali zato sam odbijan kad god sam nudio neki novi projekat. Jedini način da nastavim da se bavim kinematografijom bio je da potpuno promenim žanr - priča Kadijević.

 Tako se okrenuo filmskoj fantastici, koju po njegovim rečima, pogrešno nazivaju hororom.

 - Dao sam tada izjavu koja je na veliko ušla u štampu: „Ne date mi da radim realističke filmove, snimaću bajke, ali od tih bajki će vam se tresti gaće.“ Tada je nastao film „Leptirica“ i drugi po kojima me pamte. Radio sam sa pasijom filmove locirane u istorijska vremena u folklornoj sredini ne dotičući čak ni okolne prostore bliske istoriji, a kamoli istorijske. Više niko nije imao razloga da me napada po bilo kojoj liniji. S druge strane, ti filmovi su imali određenu atraktivnost koju je publika prihvatila. Mogu da kažem bez lažne skromnosti da i danas ima malo ljudi koji ne znaju za „Leptiricu“. To je jedan od najviše repriziranih jugoslovenskih filmova . Na taj način sam izbegao odijum čoveka koji je navodno na nečastan način prikazao našu revoluciju - ističe dodajući da nije imao nameru da se bavi isključivo filmskom fantastikom.

Ipak, snimajući filmove tog žanra crpeo je motive iz proznih dela i razvijao spostvenu imaginaciju ne želeći da sledi piščevu nit. Sledio je svoju maksimu - siže fantastičnog filma potpuno je identifikovao sa sižeom realističkog.

- Nikad nisam radio za novac. Radio sam za ono što sam u izvesnom smislu postigao preko očekivanja, a to je da se serija o Vuku Karadžiću pamti iako nije reprizirana. A ne reprizira se iz razloga koji je kratkog daha i prolazan. Ponekad mi je drago što apstiniram dosta dugo da se ne kaže da sam i ja u ovakvo vreme snimao - kaže naš proslavljeni  reditelj.

Z. Milosavljević