Ана Врбашки и Марко Дињашки као једно тело – инструмент

Ана Врбашки и Марко Дињашки ипак немају проблем да кажу како им је то подигло лествицу извођачког сензибилитета, као и препознатљивости због које су добили низ стварно креативних и битних послова у домену културе, сегменту извођачких уметности.

Prеthodnog викенда, Ана и Марко су извели свој шоу на Дорћол Плацу, “Космодрому” у Београду. Њихова вештина, уиграност, живот посвећен необичној уметности суживота са окружујућом природом и друштвом, и даље плени уздахе, чуђење, дивљење... Ниподаштавање, сумњу...

Некада је њихова активност, одлазак из Новог Сада на Стражилово, оснивање својеврсне комуне и бенда “Елис ин вондербенд”, подразумевала учешће и њихове деце, Вида и Алисе, многих других уметника, који данас живе своје животе.

Како је почео тај “преврат”, преображење алтернативних музичара у позоришне перфомере који допиру до такозване шире јавности?

Ана: То је више перформанс, Није позориште. Спајамо покрет, плес, глас, телесне перкусије, физички театар, рецимо, циркус.

До тога је дошло спонтано, или извана? Како обликовати то што сте и пре радили на пољу уметности, кроз слободну, некатегоризовану форму, данас названу интердисциплинарном?

Марко: Ми смо имали материјал, који је музички. Тај цео изглед је обликовала глумица Вишња Обрадовић, која је са нама радила на сценском покрету и режији. То што смо с њом успели да направимо су све наше вештине, укомбиноване у перформанс.

Ана: Пошто ми нисмо ни класични музичари, ни глумци, а дефинитивно јесмо извођачи, све што смо урадили дошло је природно, органски, накнадно добијајући форму. Сад би то био кабаре, један облик израза, али намеравамо и припремамо наступ који би функционисао као позоришна представа. Да се опробамо. Добили смо награде на Трема фесту у Руми, и фестивалу “Гест” у Сечњу. Зијах Соколовић као члан жирија у Руми нам је рекао да је сјајан тај наш језик, али да морамо да будемо свесни да то што радимо још увек није позоришна представа. Ми из песама која свака има своју причу и мале повезнице, желимо да урадимо целовиту представу.

Планирате ли опет да сарађујете с неким споља или да наставите као интерни, интимни пар, што и јесте у животу (брачни другови/ партнери)?

Ана: Свакако нам треба редитељ. Вишња Обрадовић је ту. Пројекат је у зачетку. Разговарали смо са драматуршкињом Владиславом Војновић, она нам је написала неки оквир, концепт како би то могло да изгледа... Сад крећемо у то полако. Све што радимо, радимо органски. Не намећемо причу од горе, него чекамо да видимо шта се развија, па ћемо у том правцу и да идемо.

Марко: Ми смо се трудили да проширимо “трупу” последњих година, али нас двоје смо стално заједно и то нам олакшава пробе, друге договоре, послове, тако да немамо времена да не радимо ништа.

Ана: Ми смо независна трупа и уколико би то било нешто веће, то би било нешто друго. Укрштање. Позив “Публика у фокусу”, пројекта војвођанских Словака и школе “Милан Петровић”, подразумева део оркестра и перкусионистичког хора, људи који могу да одговоре захтевима, мада радимо радионице са свим заинтересованима. Други део тренутних активности је учешће у саунд-бим оркестру “Добри људи” Жарка Себића...

Радите и радионице на развоју говорних/ певачких радњи, у директном односу са покретом/ физичким односом према извођењу...

Ана: Различите су. Профили су и професионалци и аматери, глумци, извођачи... Све то повезује присутност у времену која доноси техника телесног певања и покрета у простору, координишућа, привлачна... Потпуно искључење, прављење нових синапси...

Колико то већ траје, која искуства носите из турнеје, где сте све били и шта сте радили?

Ана: Почели смо 2016, на фестивалу Уличних свирача у Новом Саду. После тога, наступали смо на десетине пута у земљи и иностранству.

Марко: Добили смо од надлежних министарстава део buyеta да одемо у Српски културни центар у Паризу...

Ана: Па смо били у Немачкој... Издвојили би “Метатеатар” у Минхену, култно место где је некад радио Гротовски. Добили смо изузетно ласкаве критике Петера Кеса, позоришног критичара “Zuddojčе цајтунга”.

Марко: Па смо отишли у Италију...

Ана: Потпуно друга прича. “Милано клаун фестивал” је занимљив зато што четири дана окупирамо цео град, највише Изолу, где се и налази тетар одакле фестивал делује. Наступи су били “на шешир”. Изузетно занимљиво због другачије публике. Породични људи, деца, траже фасцинацију. Сваки дан смо конципирали наступ на основу захтева prеthodnog дана.

Сад смо били у Црној Гори, на Которском фестивалу за децу. Они то стварно дивно раде, већина деце су волонтери, доживљавају фестивал “изнутра”, заинтересовано, без баријера... Са децоом у Пећинцима смо, пре тога, радили на представи “Времеплов” Драгане Кнежевић, направили три оригинална сонга, уз оригинални текст, што је на крају резултирало наградама и гостовањима, чиме се култура показала ипак продуктивном у том друштвеном смислу.

Игор Бурић

Телесна музика

Користећи „туђе”, познате песме, такорећи популарне хитове, морали би да размишљате у ауторском правцу!

- Да, размишљамо да користимо традиционалне песме. То је с једне стране и тренд у телесној музици, жанру којим се овде нико не бави. Размишљамо о томе да направимо врсту музичког аранжмана употребљеног кроз позоришни језик, кроз покрет и песму испричамо причу, не од једне песме, него целу представу.