Ana Vrbaški i Marko Dinjaški kao jedno telo – instrument

Ana Vrbaški i Marko Dinjaški ipak nemaju problem da kažu kako im je to podiglo lestvicu izvođačkog senzibiliteta, kao i prepoznatljivosti zbog koje su dobili niz stvarno kreativnih i bitnih poslova u domenu kulture, segmentu izvođačkih umetnosti.

Prethodnog vikenda, Ana i Marko su izveli svoj šou na Dorćol Placu, “Kosmodromu” u Beogradu. Njihova veština, uigranost, život posvećen neobičnoj umetnosti suživota sa okružujućom prirodom i društvom, i dalje pleni uzdahe, čuđenje, divljenje... Nipodaštavanje, sumnju...

Nekada je njihova aktivnost, odlazak iz Novog Sada na Stražilovo, osnivanje svojevrsne komune i benda “Elis in vonderbend”, podrazumevala učešće i njihove dece, Vida i Alise, mnogih drugih umetnika, koji danas žive svoje živote.

Kako je počeo taj “prevrat”, preobraženje alternativnih muzičara u pozorišne perfomere koji dopiru do takozvane šire javnosti?

Ana: To je više performans, Nije pozorište. Spajamo pokret, ples, glas, telesne perkusije, fizički teatar, recimo, cirkus.

Do toga je došlo spontano, ili izvana? Kako oblikovati to što ste i pre radili na polju umetnosti, kroz slobodnu, nekategorizovanu formu, danas nazvanu interdisciplinarnom?

Marko: Mi smo imali materijal, koji je muzički. Taj ceo izgled je oblikovala glumica Višnja Obradović, koja je sa nama radila na scenskom pokretu i režiji. To što smo s njom uspeli da napravimo su sve naše veštine, ukombinovane u performans.

Ana: Pošto mi nismo ni klasični muzičari, ni glumci, a definitivno jesmo izvođači, sve što smo uradili došlo je prirodno, organski, naknadno dobijajući formu. Sad bi to bio kabare, jedan oblik izraza, ali nameravamo i pripremamo nastup koji bi funkcionisao kao pozorišna predstava. Da se oprobamo. Dobili smo nagrade na Trema festu u Rumi, i festivalu “Gest” u Sečnju. Zijah Sokolović kao član žirija u Rumi nam je rekao da je sjajan taj naš jezik, ali da moramo da budemo svesni da to što radimo još uvek nije pozorišna predstava. Mi iz pesama koja svaka ima svoju priču i male poveznice, želimo da uradimo celovitu predstavu.

Planirate li opet da sarađujete s nekim spolja ili da nastavite kao interni, intimni par, što i jeste u životu (bračni drugovi/ partneri)?

Ana: Svakako nam treba reditelj. Višnja Obradović je tu. Projekat je u začetku. Razgovarali smo sa dramaturškinjom Vladislavom Vojnović, ona nam je napisala neki okvir, koncept kako bi to moglo da izgleda... Sad krećemo u to polako. Sve što radimo, radimo organski. Ne namećemo priču od gore, nego čekamo da vidimo šta se razvija, pa ćemo u tom pravcu i da idemo.

Marko: Mi smo se trudili da proširimo “trupu” poslednjih godina, ali nas dvoje smo stalno zajedno i to nam olakšava probe, druge dogovore, poslove, tako da nemamo vremena da ne radimo ništa.

Ana: Mi smo nezavisna trupa i ukoliko bi to bilo nešto veće, to bi bilo nešto drugo. Ukrštanje. Poziv “Publika u fokusu”, projekta vojvođanskih Slovaka i škole “Milan Petrović”, podrazumeva deo orkestra i perkusionističkog hora, ljudi koji mogu da odgovore zahtevima, mada radimo radionice sa svim zainteresovanima. Drugi deo trenutnih aktivnosti je učešće u saund-bim orkestru “Dobri ljudi” Žarka Sebića...

Radite i radionice na razvoju govornih/ pevačkih radnji, u direktnom odnosu sa pokretom/ fizičkim odnosom prema izvođenju...

Ana: Različite su. Profili su i profesionalci i amateri, glumci, izvođači... Sve to povezuje prisutnost u vremenu koja donosi tehnika telesnog pevanja i pokreta u prostoru, koordinišuća, privlačna... Potpuno isključenje, pravljenje novih sinapsi...

Koliko to već traje, koja iskustva nosite iz turneje, gde ste sve bili i šta ste radili?

Ana: Počeli smo 2016, na festivalu Uličnih svirača u Novom Sadu. Posle toga, nastupali smo na desetine puta u zemlji i inostranstvu.

Marko: Dobili smo od nadležnih ministarstava deo buyeta da odemo u Srpski kulturni centar u Parizu...

Ana: Pa smo bili u Nemačkoj... Izdvojili bi “Metateatar” u Minhenu, kultno mesto gde je nekad radio Grotovski. Dobili smo izuzetno laskave kritike Petera Kesa, pozorišnog kritičara “Zuddojče cajtunga”.

Marko: Pa smo otišli u Italiju...

Ana: Potpuno druga priča. “Milano klaun festival” je zanimljiv zato što četiri dana okupiramo ceo grad, najviše Izolu, gde se i nalazi tetar odakle festival deluje. Nastupi su bili “na šešir”. Izuzetno zanimljivo zbog drugačije publike. Porodični ljudi, deca, traže fascinaciju. Svaki dan smo koncipirali nastup na osnovu zahteva prethodnog dana.

Sad smo bili u Crnoj Gori, na Kotorskom festivalu za decu. Oni to stvarno divno rade, većina dece su volonteri, doživljavaju festival “iznutra”, zainteresovano, bez barijera... Sa decoom u Pećincima smo, pre toga, radili na predstavi “Vremeplov” Dragane Knežević, napravili tri originalna songa, uz originalni tekst, što je na kraju rezultiralo nagradama i gostovanjima, čime se kultura pokazala ipak produktivnom u tom društvenom smislu.

Igor Burić

Telesna muzika

Koristeći „tuđe”, poznate pesme, takoreći popularne hitove, morali bi da razmišljate u autorskom pravcu!

- Da, razmišljamo da koristimo tradicionalne pesme. To je s jedne strane i trend u telesnoj muzici, žanru kojim se ovde niko ne bavi. Razmišljamo o tome da napravimo vrstu muzičkog aranžmana upotrebljenog kroz pozorišni jezik, kroz pokret i pesmu ispričamo priču, ne od jedne pesme, nego celu predstavu.