ОБЕЛЕЖЕН 199. РОЂЕНДАН МАТИЦЕ СРПСКЕ Установа која учи поштовању разлика, у потрази за вишом и смисленијом перспективом

„Као установа дугога трајања, приближавајући се 200-годишњици свога оснивања, Матица нас учи многим поукама, мудростима и врлинама. Једна од тих, најзначајнијих, свакако је поука како да се живи и ради са пуним поштовањем свих оних индивидуалних разлика које постоје између појединих људи, при чему, упркос тим разликама, увек јесмо у стању да пронађемо вишу, смисленију и богатију перспективу, која нас све обједињује, чува за оне крупне колективне послове од највеће опште важности“, поручио је на отварању седнице председник наше најстарије књижевне, културне и научне институције, универзитетски професор и књижевник др Драган Станић. 

Уз подсећање на оне најважније подухвате који су остали иза Матице у претходној години, попут објављивања Сабраних дела Борислава Михајловића Михиза и списа Бранка Радичевића, те сабирања свеколике грађе о Летопису, која ће бити заокружена Зборником радова са лане одржаног научногскупа, те најаве низа активности које ће бити увод у обележавање великог јубилеја друштва – два века од оснивања – Свечана седница је била посвећена Ђури Даничићу (Нови Сад, 1825 - Загреб, 1882), великом нашем филологу и лексикографу, у поводу два века од његовог рођења. О великом поштоваоцу Вуковог рада и једном од најзначајнијих проучавалаца српског језика два века говориће проф. др Виктор Савић са Института за српски језик САНУ.

На Свечаној седници уручена је и Змајева награда Матице српске за 2024. годину, најстарије књижевно признање на српском културном простору које се додељује за најбољу књигу поезије. Лауреати су Верољуб Вукашиновић за књугу Жалац, објављену под окриљем Српске књижевне задруге, и Томислав Маринковић за збирку Шта о нама мисле анђели у издању Архипелага. 

Говорећи о награђеним насловима, председник жирија Селимир Радуловић навео је да у збирци Шта о нама мисле анђели Томислава Маринковића испољава за његову поезију карактеристичну осетљивост за оно природно, чак биљно. „Његова поезија за свој амбијент често има песму саму при чему се преплићу нивоу стварности поезије и свакодневне реалности. Меланхолично осећање времена у новим Маринковићевим стиховима удружено је са често горким тоновима опраштања од света, пријатеља и живота...“, навео је Радуловић. „Књига Жалац Верољуба Вукашиновића пак показала је већ добро познатог песника, такође овенчано низом књижевних признања, јасно „изграђене метричке вештине и чистог лирског сензибилитета“. „Тематски разноврсно и композиционо добро осмишљена, ова књига је махом усмерена ка меланхоличном сагледавању прохујалог и актуелног живота песника у зрелим годинама који је очувао душу детета“, указао је Радуловић.

По оцени члана жирија проф.др Саше Радојчића, који је детаљније говорио о награђеним књигама и њиховим ауторима, „уз све међусобне разлике, позиција обојице овогодишњих добитника Змајеве награде, може описати као нека врста споја неоверистичког и неосимболистичког приступа”. „При томе су оба песника, током вишедеценијског рада, изградила специфичне, препознатљиве индивидуалне стилске особине, које су на делу и у награђеним збиркама. У поетичком погледу овогодишњи добитници Змајеве награде јако се разликују, али у једном веома важном смислу, они су необично блиски. Реч је о томе да су светови њихових песничких књига, и Маринковићеве Шта о нама мисле анђели, и Вукашиновићеве Жалац, обасјани унутрашњим светлом, афирмацијом живота и света, напослетку, уз све сумње и устручавања, самоафирмацијом песничке речи”, навео је др Радојчић. 

Томислав Маринковић због озбиљних здравствених проблема није могао да дође у Нови Сад, па је његову епистолу прочитао књижевни критичар Петар В. Арбутина. "Одао сам се поезији, тихо и ненаметљиво, каква поезија мора да буде, не да узнемири оне којима није ни потребна, већ да нађе саговорника који је, макар у мојој замисли, увек имао прву реченицу мојих песама већ у глави и само му је недостајао други глас. Не знам колико сам у томе успео, верујем само да сам писао онако како сам мислио да треба, како сам умео и могао. И то сваком песнику треба да буде довољно", порука је Томислава Маринковића. 

Верољуб Вукашиновић је у свом слову, којим се захвалио на награди, навео да га сама реч Матица незаобилазно води ка чудесном свету пчела и пчелојављању у поезији: "И упућује ме ка духу кошнице, који је основа духовне и културне мисије Матице српске, као националне установе нашег народа. При томе, тренутак је такав и збивања око нас у вези сам тим духом кошнице, да ми се најприкладнији чине Змајеви стихови из збирке Ђулици увеоци: Сваком часку миља / Нека клетва прети / Свака радост наша / Љуто нам се свети"...

М. Стајић