НОВА КЊИГА ДУШКА ДОМАНОВИЋА НА ПРОМОЦИЈИ У „ЛУСТЕРУ” Сасвим пристојно
Душко Домановић у последње време у Новом Саду познатији је на Змајданима. Заиста зачуђујуће звучи да један тако габаритан, несташан песник, осваја и најмлађе својим песмама. И драмама!
Ипак, баш у оквиру традиционалних децембарских „Змајдана лепих речи”, у организацији Змајевих дечјих игара, Душко је нашао времена да се искраде у свој свемир. (Кад су у питању песници његовог тона, могло би се рећи и немир.) У кафе-галерији “Лустер” организована је промоција књиге “У туђим градовима” на којој је Душко седео и читао скоро два сата, на прилично одушевљење публике (простор је био испуњен до последњег седећег места).
„У туђим градовима” почиње прозним пролозима, причицама које дају контекст. Чуо сам аутора, можда није у реду да пренесем, зашто он то тако ради. А и шалио се. Зато могу рећи да оне говоре о дечаку који је сада он и који пева. А када Душко Домановић чита своје песме, он их грми. Чује се прво кроз “Кључаоницу”, затим и у “Кући”, “Школи”, “Биртији”, па на “Фајронту”, како гласе поглавља, заори свашта нешто што не би ваљало прећутати. Тиче се свих нас, а не само песника. Да је неко умро, на пример. Какви су комшијски манири, пева друга. Има и једна озбиљна песма, па једна родољубива, а има чак и она о закону одржања. Све у главном по мери главе, човека. У главу.
Мени се, рецимо, као филозофу, посебно допала једна филозофска, о којој као и о свакој филозофији, не вреди само говорити, него је живети, читати и певати. Притом се још и супер изазовно зове - “Посао будућности”. Па каже: “На ободу острва Самоса/ Правоугли Питагора позира/ Реш печеним скандинавнски туристима/ Док им не испразни батерије/ И врелим ветром их не изгладни/ Па их тако богате и олињале/ Растера по локалним тавернама/ Да гирос и мусаку ждеру/ А врховни крчмар/ Поликратов потомак/ Продаје им магнете/ На којима пише/ Улажите у филозофе/ Подижите им споменике/ Ми од овог нашег/ Сасвим пристојно животаримо.”
И. Бурић