NOVA KNJIGA DUŠKA DOMANOVIĆA NA PROMOCIJI U „LUSTERU” Sasvim pristojno

Ipak, baš u okviru tradicionalnih decembarskih „Zmajdana lepih reči”, u organizaciji Zmajevih dečjih igara, Duško je našao vremena da se iskrade u svoj svemir. (Kad su u pitanju pesnici njegovog tona, moglo bi se reći i nemir.) U kafe-galeriji “Luster” organizovana je promocija knjige “U tuđim gradovima” na kojoj je Duško sedeo i čitao skoro dva sata, na prilično oduševljenje publike (prostor je bio ispunjen do poslednjeg sedećeg mesta).

„U tuđim gradovima” počinje proznim prolozima, pričicama koje daju kontekst. Čuo sam autora, možda nije u redu da prenesem, zašto on to tako radi. A i šalio se. Zato mogu reći da one govore o dečaku koji je sada on i koji peva. A kada Duško Domanović čita svoje pesme, on ih grmi. Čuje se prvo kroz “Ključaonicu”, zatim i u “Kući”, “Školi”, “Birtiji”, pa na “Fajrontu”, kako glase poglavlja, zaori svašta nešto što ne bi valjalo prećutati. Tiče se svih nas, a ne samo pesnika. Da je neko umro, na primer. Kakvi su komšijski maniri, peva druga. Ima i jedna ozbiljna pesma, pa jedna rodoljubiva, a ima čak i ona o zakonu održanja. Sve u glavnom po meri glave, čoveka. U glavu.

Meni se, recimo, kao filozofu, posebno dopala jedna filozofska, o kojoj kao i o svakoj filozofiji, ne vredi samo govoriti, nego je živeti, čitati i pevati. Pritom se još i super izazovno zove - “Posao budućnosti”. Pa kaže: “Na obodu ostrva Samosa/ Pravougli Pitagora pozira/ Reš pečenim skandinavnski turistima/ Dok im ne isprazni baterije/ I vrelim vetrom ih ne izgladni/ Pa ih tako bogate i olinjale/ Rastera po lokalnim tavernama/ Da giros i musaku žderu/ A vrhovni krčmar/ Polikratov potomak/ Prodaje im magnete/ Na kojima piše/ Ulažite u filozofe/ Podižite im spomenike/ Mi od ovog našeg/ Sasvim pristojno životarimo.” 

I. Burić