У Народном позоришту одржан концерт посвећен Живану Сарамандићу
Концерт посвећен Живану Сарамандићу (2. април 1939 - 30. јануар 2012), насловљен „У славу изузетних“ одржан је у на дан када би прославио 80. рођендан, у његовој другој кући – у Народном позоришту које је волео свим срцем.
Говорио је: „Волим оперу и као институцију и као дело!“ Био је од оних „махатма“ – „великих душа“ – велик и стасом и глкасом, а опет увек сумњичав и када је певао најбоље, мислећи да се може и више и лепше! Био је и цар и кнез и учитељ музике и бурлак са Волге, уметник и са даром да воли људе и да мисли да су бољи од њега, баш зато што је сам имао толико доброте.
Са огромним пијететом сви се сећамо драгог Живана! Окупили су се они који су га волели и на сцени и у публици, које је поздравила његова Милка (Стојановић), коју је волео до обожавања, која је рекла на почетку: „Уметност је доказ да постоји Бог“. И ми смо доиста, као у каквом храму, присуствовали овом изрицању љубави његових колега, које је повео, пратио, подржавао. маестро Дејан Савић, кога је Живан од првих дана препознао као талентовцаног и музици посвећеног, касније је дириговао толике опере у којима је Живан имао водеће роле.
Чули смо Александру Ангелов, која је била Дон Кихотова Дулсинеја на сцени „Раша Плаовић“ са Живаном (у животу његова Дулсинеја била је Милка)! Слушали смо Дејана Максимовића са аријом о цвету (из Бизеове „Кармен“) на беспрекорном француском који је и Живан одлично знао; Снежану Савичић Секулић, чија је Лучија (од Ламермура) као и његов Борис (Годунов) такође изгубила разум; Миодрага Јовановића који је отпевао најлепшу слободарску арију кнеза Игора, улазећи у област руског оперскјог стваралаштва, где је Живан доиста царевао!
Ана Рупчић и Јанко Синадиновић дуетом о песнику Андреу Шенијеу подсетили су нас како је Живан назаборавно интерпретирао и песме, од наших, такозваних забавних, до руских романси. Јасмина Трумбеташ Петровић отпевала је предивну арију примадоне Флорије Тоске (а Живанова примадона била је Милка Стојановић). Чули смо и глас „његовог фаха“ – Ивана Томашева и најлепши глкас београдске Опере – Наташу Јовић Тривић, предиван у свим регистрима, која је недавно докторирала на соло песмама Мусоргског, чије је ремекдело „Борис Годунов“ у чији је лик сјајно проникао Живан.
Сања Керкез је имала своје блиставе тренутке у области буфе, где је Живан такође био маестралан. Свима је он могао бити узор, а верујем и да јесте својим огромним срцем које је и препукло од силине давања кроз све те роле којима је удахнуо и сопствену душу.
Гордана Крајачић
