Симфоничари РТС-а на Коларцу: Почаст композиторима академицима

После запаженог обележавања 175-годишњице Академије циклусом од три програма (новембра 2016), а наредних година с по једним, актуелни, 180. рођендан прослављен је на Коларцу наступом Симфонијског оркестра Радио- телевизије Србије којим је, „ускочивши“ у последњем тренутку уместо предвиђеног Станка Јовановића (изосталог због болести) дириговао Дејан Савић. Захваљујући великом уметничком искуству и интерпретативним способностима овако изненада ангажованог, сада и додатно, посебно мотивисаног маестра, али и оркестарским музичарима спремним на изненадне, промењене околности рада, добили смо у целини, врло успешно извођење, увеличано у другом делу вечери и учешћем наше изванредне, међународно познате виолончелисткиње (с амстердамском адресом), Маје Богдановић.

На почетку избора композиција четворо академика из различитих периода стваралаштва, али без сумње вредних и на ширем иностраном плану, одсвирано је кратко дело „Зујте струне“ најмлађе, прерано преминуле Исидоре Жебељан. С тематским исходиштем у Моцартовој Увертири за оперу „Чаробна фрула“, ова наруџбина Фестивала у Брегенцу (2013) с великом улогом лименог дувачког корпуса и удараљки, показала се као снажно и ефектно, концентрисано, и надасве ритмично, а хармонски занимљиво, преовлађујуће дисонантно обојено остварење. Такође с дужним поштовањем аутора, представљене су Варијације на народну тему, префињено оркестриран студентски рад Душана Радића (1952), који фолклорну музичку традицију у готово целом потоњем опусу надограђује сопственим композиторским изразом. Већ овде показујући да је његова „музичка личност збиља израсла из завичајног тла“, Радић пласира одлике свог тада фино умереног стила, мирне кантабилности и лепог инструменталног колорита, посебно у групи дрвених дувачких инструмената. Еластично диригентско вођство Дејана Савића сигурно је успоставило флуидни музички ток низа различитих расположења, у свакој трансформацији основне идеје јасно осветљавајући њене карактеристичне, односно другачије тонске валере.

Први део слављеничког концерта дела наших композитора академика заокружен је свечано и у правој мери химнично, управо маестетичним предавањем симфонијске поеме „Крунисање у Жичи“ (2018) Светислава Божића, по његовим речима „могућом тонском хроником лепше стране наше историје и једним од небројених путева који после великих и сталних подвига појединаца и рода, воде ка Светлости и Спасењу“. И овим опусом остајући на линији свог изразито национално утемељеног и обојеног музичког језика, с јасном и препознатљивом изворном нити у српској духовној традицији и фолклорном врелу, Божић нас „озбиљним“ сазвучјима и напевима уводи у архаичну атмосферу прошлих векова. Обележена у целини дијатонском звучношћу и снажним супротностима између јуначког и коралног, оштро акцентованих, правих „тежачких“ играчких ритмова и пријемчиве топле мелодичности народних мотива, фанфарних „удара“ и солистичких дувачких „излива“, ова, у ствари програмска композиција меланхолично, али и тријумфално подсећа на славну херојску прошлост и значајне историјске догађаје српског народа, а управо су ови елементи адекватно наглашени и у оствареном тумачењу.

Цео други део програма заузела је опсежна Чело – симфонија Ивана Јевтића (1995), poruybina Бемуса за ту годину, с доминантном улогом виолончела које је час солиста, час облигатни инструмент. И како каже аутор, „овде оно пева, носи и развија оркестарске ситуације“, почињући композицију „певањем“, да би је завршило у еруптивним конвулзијама оркестра и виолончлела“. Посвећено Ксенији Јанковић, уметници наведених особина, која га је и премијерно извела 3. новембра 1995, дело је сада у партији водећег креатора музичких збивања добило њеног достојног наследника, бриљантну Мају Богдановић. Њена, проосећана и врло експресивна интерпретација била је и наглашено виртуозна, а опет у функцији упечатљивог преношења драматичности музичког израза и високо напрегнутог емоционалног садржаја. У суштини четвороставачна концертантна симфонија с истакнутом деоницом виолончела, које све време, окружено вулкански моћном, повремено и пренаглашеном оркестрацијом (са звонима и пуно„лима“) подцртава драматску снагу Јевтићевог имагинативног поступка, солистички повезујући контрастне садржаје и фрагменте композиције, Чело-симфонија је импресивно заокружила ово репрезентативно вече, а Симфонијски оркестар Радио - телевизије Србије, сада под управом Дејана Савића, још једном етаблирала као наш први велики и репрезентативан ансамбл када је у питању истраживање и релевантно представљање домаћег музичког стваралаштва.

Марија Адамов