Simfoničari RTS-a na Kolarcu: Počast kompozitorima akademicima

Posle zapaženog obeležavanja 175-godišnjice Akademije ciklusom od tri programa (novembra 2016), a narednih godina s po jednim, aktuelni, 180. rođendan proslavljen je na Kolarcu nastupom Simfonijskog orkestra Radio- televizije Srbije kojim je, „uskočivši“ u poslednjem trenutku umesto predviđenog Stanka Jovanovića (izostalog zbog bolesti) dirigovao Dejan Savić. Zahvaljujući velikom umetničkom iskustvu i interpretativnim sposobnostima ovako iznenada angažovanog, sada i dodatno, posebno motivisanog maestra, ali i orkestarskim muzičarima spremnim na iznenadne, promenjene okolnosti rada, dobili smo u celini, vrlo uspešno izvođenje, uveličano u drugom delu večeri i učešćem naše izvanredne, međunarodno poznate violončelistkinje (s amsterdamskom adresom), Maje Bogdanović.

Na početku izbora kompozicija četvoro akademika iz različitih perioda stvaralaštva, ali bez sumnje vrednih i na širem inostranom planu, odsvirano je kratko delo „Zujte strune“ najmlađe, prerano preminule Isidore Žebeljan. S tematskim ishodištem u Mocartovoj Uvertiri za operu „Čarobna frula“, ova narudžbina Festivala u Bregencu (2013) s velikom ulogom limenog duvačkog korpusa i udaraljki, pokazala se kao snažno i efektno, koncentrisano, i nadasve ritmično, a harmonski zanimljivo, preovlađujuće disonantno obojeno ostvarenje. Takođe s dužnim poštovanjem autora, predstavljene su Varijacije na narodnu temu, prefinjeno orkestriran studentski rad Dušana Radića (1952), koji folklornu muzičku tradiciju u gotovo celom potonjem opusu nadograđuje sopstvenim kompozitorskim izrazom. Već ovde pokazujući da je njegova „muzička ličnost zbilja izrasla iz zavičajnog tla“, Radić plasira odlike svog tada fino umerenog stila, mirne kantabilnosti i lepog instrumentalnog kolorita, posebno u grupi drvenih duvačkih instrumenata. Elastično dirigentsko vođstvo Dejana Savića sigurno je uspostavilo fluidni muzički tok niza različitih raspoloženja, u svakoj transformaciji osnovne ideje jasno osvetljavajući njene karakteristične, odnosno drugačije tonske valere.

Prvi deo slavljeničkog koncerta dela naših kompozitora akademika zaokružen je svečano i u pravoj meri himnično, upravo maestetičnim predavanjem simfonijske poeme „Krunisanje u Žiči“ (2018) Svetislava Božića, po njegovim rečima „mogućom tonskom hronikom lepše strane naše istorije i jednim od nebrojenih puteva koji posle velikih i stalnih podviga pojedinaca i roda, vode ka Svetlosti i Spasenju“. I ovim opusom ostajući na liniji svog izrazito nacionalno utemeljenog i obojenog muzičkog jezika, s jasnom i prepoznatljivom izvornom niti u srpskoj duhovnoj tradiciji i folklornom vrelu, Božić nas „ozbiljnim“ sazvučjima i napevima uvodi u arhaičnu atmosferu prošlih vekova. Obeležena u celini dijatonskom zvučnošću i snažnim suprotnostima između junačkog i koralnog, oštro akcentovanih, pravih „težačkih“ igračkih ritmova i prijemčive tople melodičnosti narodnih motiva, fanfarnih „udara“ i solističkih duvačkih „izliva“, ova, u stvari programska kompozicija melanholično, ali i trijumfalno podseća na slavnu herojsku prošlost i značajne istorijske događaje srpskog naroda, a upravo su ovi elementi adekvatno naglašeni i u ostvarenom tumačenju.

Ceo drugi deo programa zauzela je opsežna Čelo – simfonija Ivana Jevtića (1995), poruybina Bemusa za tu godinu, s dominantnom ulogom violončela koje je čas solista, čas obligatni instrument. I kako kaže autor, „ovde ono peva, nosi i razvija orkestarske situacije“, počinjući kompoziciju „pevanjem“, da bi je završilo u eruptivnim konvulzijama orkestra i violončlela“. Posvećeno Kseniji Janković, umetnici navedenih osobina, koja ga je i premijerno izvela 3. novembra 1995, delo je sada u partiji vodećeg kreatora muzičkih zbivanja dobilo njenog dostojnog naslednika, briljantnu Maju Bogdanović. Njena, proosećana i vrlo ekspresivna interpretacija bila je i naglašeno virtuozna, a opet u funkciji upečatljivog prenošenja dramatičnosti muzičkog izraza i visoko napregnutog emocionalnog sadržaja. U suštini četvorostavačna koncertantna simfonija s istaknutom deonicom violončela, koje sve vreme, okruženo vulkanski moćnom, povremeno i prenaglašenom orkestracijom (sa zvonima i puno„lima“) podcrtava dramatsku snagu Jevtićevog imaginativnog postupka, solistički povezujući kontrastne sadržaje i fragmente kompozicije, Čelo-simfonija je impresivno zaokružila ovo reprezentativno veče, a Simfonijski orkestar Radio - televizije Srbije, sada pod upravom Dejana Savića, još jednom etablirala kao naš prvi veliki i reprezentativan ansambl kada je u pitanju istraživanje i relevantno predstavljanje domaćeg muzičkog stvaralaštva.

Marija Adamov