Сећање на Живана Сарамандића у Народном позоришту

Сви ми који смо се вечерас овде окупили доказујемо непролазну, вечну снагу уметности... У сазвежђу изузетних, Живан је својом непоновљивом личношћу изборио изузетно место, навела је Сарамандићева супруга, примадона Милка Стојановић.



Како каже, њеном супругу је "бог подарио физичку и лепоту душе, као и глас који се ретко рађа и има космичку димензију", као и да је он имао "срце детета које грли цео свет и воли све око себе".



Стојановић такође наводи да је Сарамандић свим срцем волео своје позориште, као и да су људи њега обожавали.



Драмски уметник Лепомир Ивковић прочитао је одабране текстове које су написали редитељ Ђорђе Кадијевић, музиколог Бранка Радовић и новинар Драган Стевовић, а у којима су описивали своја виђења Сарамандића.



Изворни садржај стваралачке свести уметника чини невидљива духовна супстанца у којој је дато све јер она сама по себи не садржи ништа, баш као Живанова песма... Чини ми се да он пред нама, својим гласом и собом самим, сведочи да је и сам бог ту, наводи Кадијевић у свом тексту из 2014. године.



Радовић је у свом тексту назвала Сарамандића "кнезом међу басовима."



Феномен звани Живан Сарамандић огледа се у многим компонентама музичке изузетности... Са 70 година певао је као да и даље има 20, као да је тек на почетку своје каријере... Живан је својом појавом и сјајном глумом заувек остао у нашим сећањима, каже Радовић.



Стевовићев текст из Политикиног фељтона наводи да је Сарамандићева енергија била оно што је одушељавало људе.



Он никада није каснио на пробе, увек је давао много више од својих снага и могућности...Наступао је равноправно с млађим колегама, волео је младе људе и помагао им без зрнца сујете и пријатељски, наводи се у тексту из фељтона.



У оквиру програма сећања су били приказани и видео инсерти из неких од бројних Сарамандићевих наступа, у одабиру Петра Антоновића и режији Иване Драгутиновић Маричић.



Живан Сарамандић је рођен 2. априла 1939. године у Београду у музички талентованој породици, тако да је још у раној младости закорачио у свет музике.



Као апсолвент Економског факултета добио је позив да пева у великом варијетеу "Орфеум", који је у то време био значајна културна институција.



Први корак на његовом путу ка великим оперским улогама било је школовање код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове, након чега је положио аудицију за пријем у Оперу Народног позоришта (1966. године).



Дебитовао је на отварању сезоне, 21. септембра 1966. године у улози Краља Египта у Вердијевој "Аиди", а 14. фебруара 1968. године био је примљен у стални ангажман.



Током своје дуге и богате каријере остварио је низ значајних улога у операма "Кнез Игор", "Моћ судбине", "Фауст", "Набуко", "Севиљски берберин", "Кнез од Зете", "Ернани", "Дон Карлос", "Порги и Бес", "Евгеније Оњегин", "Борис Годунов", "Иван Сусањин", "Дон Кихот" и многим другим.



Наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и Карнеги хола, те на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу и Даблину.



Нарочито је био познат по својим интерпретацијама руских народних песама из репертоара Шаљапина, које је певао и у СССР-у на више од 500 концерата.



Добитник је великог броја значајних награда, као и Посебног признања за допринос култури Републике Србије.



Преминуо је 30. јануара 2012. године у Београду у 73. години и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.