Одјеци концерта СТЕФАНА МИЛЕНКОВИЋА И КАМЕРАТЕ НОВИ САД: У сваком изванредном уметничком делу леже све претходна
НОВИ САД: Новосадска фестивалска сцена је пре тачно 7 година, у сусрет титули Европска престоница културе, постала богатија за један фестивал чији је кредо представити публици класичну музику на један непосреднији, комуникативнији начин.
Реч је о НЕО фестивалу, чији је уметнички директор Марко Милетић настојао да нестандардним саставима, необичним аранжманима и одабиром атрактивних локација за концерте, учинио ове музичке свечаности привлачним за публику различитих генерација. Ове године се подржао исти концепт, што је било јасно и по вечери отварања на којој су наступили „светски а наш“ виолиниста, Стефан Миленковић и камерни ансамбл Камерата Нови Сад.
На програму отварања НЕО фестивала била су у нас ређе извођена дела: Гершвинова Три прелида за виолину и гудаче, Пјацолино Лето, потом Боемска рапсодија чувеног рокера Фредија Меркјурија и коначно, Орфова Кармина бурана за виолину и оркестар у аранжману младе композиторке Ане Крстајић. Док је код Гершвина пленило композиторово кокетирање са џезом, Пјацола је донет са заводиљивом латино атмосфером његово танга нуева, уз јасне цитате из Вивалдијевих Годишњих доба – додатак руског композитора Леонида Дејсатникова, који је дело аранжирао за виолину и камерни ансамбл. Извођењу Орфове Кармине буране у крајње нестандардном саставу, међутим, потребно је посветити мало више пажње.
Виолиниста Стефан Миленковић, који је током концерта шармантно и зналачки уводио публику у свако дело, објашњавајући разлоге настанка, његов контекст и форму, у случају Орфове Кармине био је нешто детаљнији. То што је представио дело из историјске перспективе, па је публика сазнала и за старе напеве које је композитор пронашао у једном манастиру, и за начине њиховог извођења, тематику, повод за настанак, за нашу средину је позитиван помак ка разумевању концерта као и уметничког и едукативног чина. Међутим, с друге стране, беше то едукативно и за све уметнике који су слушали или били на сцени. Стефан Миленковић се, наиме, кроз те фино обликоване вербалне детаље, духовиту атмосферу у складу са самом композицијом, те временски одмереном сменом говора и музике, показао једну раскошну широку ерудицију чак и кроз тако кратке коментаре. Показао је наш суграђанин (а очигледно грађанин света) да је је знање моћ и да сваки уметник треба да тежи сопственом усавршавању не само свирачких способности, него и интелектуалних капацитета.
У тим малим говорним „острвима“ назирали су се музеји Прадо, Ермитаж, Лувр... сви редови Достојевског, Турнијева, Андрића, Дарела и свега онога што је овај сада већ зрели виолиниста посетио, прочитао, видео... Можемо овог тренутка парафразирати Елиота који каже да у сваком изванредном уметничком делу леже све prеthodna, или Бартове „текстове културе“ који се гомилају у нама. Миленковићев раскошни интелект засјао је пред публиком једнако као и његова уметност музицирања, иако је рекао да је мало „нервозан пред сопственим суграђанима“ (још један љубак коментар). Ансамбл Камерата Нови Сад је, пак, суверено, професионално, будно и ангажовано пратио солисту, с једнаком пажњом изводећи деонице пратње, или у повременим солистичким тренуцима некога од чланова.
Што се пак самог аранжмана Кармине тиче, и сам солиста нас је упозорио да је веома тешко убедити публику да прихвати један другачији поглед на вокално-инструментално дело које је светски познато, а Орфово то свакако јесте. Навика је, познато је, опасна територија којој је тешко умаћи, па је тако, поготово за оне који Кармину познају „у ноту“, било заиста изазовно упознати њене ставове без хорских гласова, без раскошно опремљеног оркестра, без батерије ударача...
Стефан Миленковић и Камерата Нови Сад успели су веома убедљиво да „одбране“ верзију дела у аранжману Ане Крстајић. Запањујуће је шта се све може постићи добром транскрипцијом и просто невероватно да се дело за више од стотину извођача може синтетисати у камерни звук. Међутим, свако ко није осетио чежњу за људским вокалом када су у једном трентку у аранжман укључени и женски гласови, тај неће бити искрен. Уживали смо у Кармини, јер су је Стефан Миленковић и Камерата Нови Сад извели врхунским умећем, и зато што су публици приуштили путовање у непознате области иначе познате музичке територије. Но, да ли ћемо се вратити хорској Кармини то остаје сваком понаособ да одлучи. На бис су одсвирани потресни Вилијамсов опус из филма Шиндлерова листа и чувена Пашона. Тек, отварање НЕО фестивала обећава још атрактивних фестивалских вечери у току јуна.
Ира Проданов
