Одјеци гостовања Томаса Хемпсона, једног од највећих баритона

На домаћој сцени незаменљиви када је у питању представљање вокално- инструменталних дела, наши спремни ансамбли импресионирали су, додатно снажно надахнути, високо професионалном, али и уживљеном подршком Томасу Хемпсону, једном од највећих баритона светске оперске сцене.

Ширем слушалачком кругу познат по у (данашње време) најблиставијем тумачењу улоге Фигара из Росинијевог „Севиљског берберина“, чија се популарна „гланц“ арија често „вртела“ и на нашој националној телевизији, славни певач остао је верујем (бар оним старијим љубитељима опере) у сећању и по тумачењу баритонске улоге Родрига Позе, малтешког витеза и Дон Карлосовог верног пријатеља из Вердијеве истоимене опере (у подели с тенором Робертом Алањом), коју су једне бесане ноћи за време бомбардовања, пратећи застрашујуће вести, могли, између сирена, такође у живом преносу, гледати на малим екранима.

После више од две деценије, маестрално донета најлепша Родригова арија, у саживљеној сарадњи с нашим оркестром и диригентом, потресно је ођекнула и у Коларчевој дворани. Иако је већ дуго у зениту свог извођачког умећа, одавно и веома често штедро дариваног и публици широм Европе, Хемпсон већ на први поглед одише освајајућом искреношћу и пријатношћу, господственом појавом, стасом и држањем, доносећи на наш најпознатији подијум неке нове, „свеже ветрове“. Захваљујући једном од наших најстаријих фестивала и селекцији његовог уметничког директора Бојана Суђића, београдска публика је добила прилику да најзад упозна и овог чувеног, надасве и свестраног оперског прегаоца и интелектуалца, који је и почасни доктор филозофије Хајделбершког универзитета, као и носилац бројних признања и најугледнијих титула, педагог, искрени филантроп и промотер међукултурног дијалога и разумевања.

Као што је уобичајено, програм су обогатиле и гошће, Драгана Радаковић, ван земље тренутно наша најекспониранија оперска певачица и млада Александра Јовановић, колоратурна сопранисткиња обећавајуће блиставе каријере, актуелна чланица Немачке опере у Берлину.

На почетку каријере, као лирски глас „виртуозних техничких могућности“, у првом реду упућен на улоге у Моцартовим, Росинијевим и Доницетијевим операма, Томас Хемпсон је обол овом репертоару на првом наступу у Београду најпре приказао кроз шармантно и заводљиво остварену партију Гуљелма из Моцартове комичне опере „Тако чине све“, еластично вајаних фраза и готово савршених висина, уведену Увертиром за ово дело, у којој је оркестар спремно успоставио тражени интерпретативни брио. Највећи композитор класицистичког стила је представљен и yеntlmеnskim, али и опсесивно зависним Дон Ђованијем у складном дуету с нежно кокетном, али и срамежљивом Церлином Александре Јовановић, а потом и аријом грофа Алмавиве из „Фигарове женидбе“. Зрелије године донеле су Хемпсону и „драмскије“ и гласовно „теже“ роле у Вердијевим и Пучинијевим остварењима, па је поред поменуте, мелодијски племенито извајане арије Родрига у којој се опрашта с Дон Карлосом (уведене проосећаном, управо мистично оствареном масовном хорском сценом), из Вердијевог опуса одабрао и партију Магбета у Великој сцени и дуету с Леди Магбет (Драгана Радаковић), којима је prеthodila и упечатљиво одсвирана оркестарска Увертира.

Завршетак вечери припао је монументалном „Те Деуму“ из првог чина Пучинијеве „Тоске“, у ком се великом баритону као барону Скарпији, креираном широким драмским дијапазоном и интензитетом, придружио и Хор РТС-а, моћно подржавајући и допуњујући снажни набој овог вероватно најбољег дела веристичког правца. Гошће концерта извеле су и самосталне арије: суптилна, „танка“ и интонативно беспрекорна Јовановићева, каватину Норине из Доницетијевог „Љубавног напитка“, а продорна, драматична, и по обичају вокално „оштрија“ Радаковићева, велику арију Елизабете из Вердијевог „Дон Карлоса“. Већ на почетку апострофирајући интерпретативни допринос и домете искуствено одлично припремљеног Симфонијског оркестра и Хора РТС-а, чији је драматуршки ток заједно с Хемпсоном и сопранисткињама осмислио маестро Суђић, нагласићемо још једном да су оба ансамбла показала флексибилност и способност да се поред првенствене опредељености за промовисање домаће, у првом реду савремене музике, посвете и репрезентативним извођењима стилски, жанровски и историјски, најширег, чак и оперетског (на бис допуњеног) репертоара, што је без сумње заслуга и његовог актуелног шефа-диригента.

Марија Адамов