Odjeci gostovanja Tomasa Hempsona, jednog od najvećih baritona

Na domaćoj sceni nezamenljivi kada je u pitanju predstavljanje vokalno- instrumentalnih dela, naši spremni ansambli impresionirali su, dodatno snažno nadahnuti, visoko profesionalnom, ali i uživljenom podrškom Tomasu Hempsonu, jednom od najvećih baritona svetske operske scene.

Širem slušalačkom krugu poznat po u (današnje vreme) najblistavijem tumačenju uloge Figara iz Rosinijevog „Seviljskog berberina“, čija se popularna „glanc“ arija često „vrtela“ i na našoj nacionalnoj televiziji, slavni pevač ostao je verujem (bar onim starijim ljubiteljima opere) u sećanju i po tumačenju baritonske uloge Rodriga Poze, malteškog viteza i Don Karlosovog vernog prijatelja iz Verdijeve istoimene opere (u podeli s tenorom Robertom Alanjom), koju su jedne besane noći za vreme bombardovanja, prateći zastrašujuće vesti, mogli, između sirena, takođe u živom prenosu, gledati na malim ekranima.

Posle više od dve decenije, maestralno doneta najlepša Rodrigova arija, u saživljenoj saradnji s našim orkestrom i dirigentom, potresno je ođeknula i u Kolarčevoj dvorani. Iako je već dugo u zenitu svog izvođačkog umeća, odavno i veoma često štedro darivanog i publici širom Evrope, Hempson već na prvi pogled odiše osvajajućom iskrenošću i prijatnošću, gospodstvenom pojavom, stasom i držanjem, donoseći na naš najpoznatiji podijum neke nove, „sveže vetrove“. Zahvaljujući jednom od naših najstarijih festivala i selekciji njegovog umetničkog direktora Bojana Suđića, beogradska publika je dobila priliku da najzad upozna i ovog čuvenog, nadasve i svestranog operskog pregaoca i intelektualca, koji je i počasni doktor filozofije Hajdelberškog univerziteta, kao i nosilac brojnih priznanja i najuglednijih titula, pedagog, iskreni filantrop i promoter međukulturnog dijaloga i razumevanja.

Kao što je uobičajeno, program su obogatile i gošće, Dragana Radaković, van zemlje trenutno naša najeksponiranija operska pevačica i mlada Aleksandra Jovanović, koloraturna sopranistkinja obećavajuće blistave karijere, aktuelna članica Nemačke opere u Berlinu.

Na početku karijere, kao lirski glas „virtuoznih tehničkih mogućnosti“, u prvom redu upućen na uloge u Mocartovim, Rosinijevim i Donicetijevim operama, Tomas Hempson je obol ovom repertoaru na prvom nastupu u Beogradu najpre prikazao kroz šarmantno i zavodljivo ostvarenu partiju Guljelma iz Mocartove komične opere „Tako čine sve“, elastično vajanih fraza i gotovo savršenih visina, uvedenu Uvertirom za ovo delo, u kojoj je orkestar spremno uspostavio traženi interpretativni brio. Najveći kompozitor klasicističkog stila je predstavljen i yentlmenskim, ali i opsesivno zavisnim Don Đovanijem u skladnom duetu s nežno koketnom, ali i sramežljivom Cerlinom Aleksandre Jovanović, a potom i arijom grofa Almavive iz „Figarove ženidbe“. Zrelije godine donele su Hempsonu i „dramskije“ i glasovno „teže“ role u Verdijevim i Pučinijevim ostvarenjima, pa je pored pomenute, melodijski plemenito izvajane arije Rodriga u kojoj se oprašta s Don Karlosom (uvedene proosećanom, upravo mistično ostvarenom masovnom horskom scenom), iz Verdijevog opusa odabrao i partiju Magbeta u Velikoj sceni i duetu s Ledi Magbet (Dragana Radaković), kojima je prethodila i upečatljivo odsvirana orkestarska Uvertira.

Završetak večeri pripao je monumentalnom „Te Deumu“ iz prvog čina Pučinijeve „Toske“, u kom se velikom baritonu kao baronu Skarpiji, kreiranom širokim dramskim dijapazonom i intenzitetom, pridružio i Hor RTS-a, moćno podržavajući i dopunjujući snažni naboj ovog verovatno najboljeg dela verističkog pravca. Gošće koncerta izvele su i samostalne arije: suptilna, „tanka“ i intonativno besprekorna Jovanovićeva, kavatinu Norine iz Donicetijevog „Ljubavnog napitka“, a prodorna, dramatična, i po običaju vokalno „oštrija“ Radakovićeva, veliku ariju Elizabete iz Verdijevog „Don Karlosa“. Već na početku apostrofirajući interpretativni doprinos i domete iskustveno odlično pripremljenog Simfonijskog orkestra i Hora RTS-a, čiji je dramaturški tok zajedno s Hempsonom i sopranistkinjama osmislio maestro Suđić, naglasićemo još jednom da su oba ansambla pokazala fleksibilnost i sposobnost da se pored prvenstvene opredeljenosti za promovisanje domaće, u prvom redu savremene muzike, posvete i reprezentativnim izvođenjima stilski, žanrovski i istorijski, najšireg, čak i operetskog (na bis dopunjenog) repertoara, što je bez sumnje zasluga i njegovog aktuelnog šefa-dirigenta.

Marija Adamov