Ненад  Марић(Краљ Чачка): Добра је музика као слика

„Његове су песме мудре, лепе и горке, и у њима се искреност и аутентичност оштро супротстављају изопаченостима овог времена“. Иако иза Краља Чачка не стоји маркетиншки апарат велике музичке индустрије, сјајни концерти и песме које се врте на Јутјубу - попут Мој Аватар, Деда Мраз је шворц, Конац нам је претанак, Како изгледа јутро... обезбедили су му завидну базу поштовалаца, која се шири након сваке нове свирке. Новосађани су већ имали прилику да га чују, на Трибини младих, Фјужн stеjyu Егзита и у Булевар Буксу, али ће наступ у Синагоги, 19. августа под називом „Земља снова”, ипак бити до сада његов највећи новосадски концерт...

Када се на Гуглу укуца Краљ Чачка, уз основне биографске податке, у рубрици жанр, искочи – неофолк, док се у најави концерта у Синагоги наводи „мешавина yеza, рокенрола и шансона”. Има ли у вашем случају „жанровско портретисање” уопште смисла?

– За мене нема, нити се тиме оптерећујем, јер је то питање за музичке критичаре, уреднике... Истина је да сам сам себи дао слободу да се крећем кроз различите жанрове, а у томе ми, између осталог, и помаже и отежава препуна корпа историје музике, коју с времена на време треба поспремити. Но, то је посао за већ поменуте критичаре и посао за време које то ради фантастично.

Данас је реткост да се врстан текстописац, композитор и извођач нађу у једној личности, па стога и не чуди да вас пореде са Рундеком, Штулићем или Вејтсом. Нисте клинац да би вас то оптерећивало, али ипак..? 

– Поменули сте велике ауторе, могу бити само почаствован и захвалан ако се нађем у њиховом друштву, али се овде у свему претерује па тако и у поређењима иза којих се врло често крију пројекције комплекса ниже и више вредности малог народа, сломљене културе, којег смо део. С друге стране, постоји неминован утицај од кога не бежим, јер су и Дарко Рундек, Yoni Штулић, Том Вејтс, али и многи други аутори део музичке баштине на коју се и сам ослањам у свом раду, тако да је мени сасвим природно учити од њих, па и музички их цитирати. Такав процес се одвија и у другим сферама људског интересовања, јер како би се иначе ишта развијало, ако се развија.

Иако је псеудоним Краљ Чачка наизглед веома претенциозан, у позадини је прилично самоиронијски дискурс, који је у одређеној мери присутан и у вашим песмама?

– Може се тако рећи, то је огледало опште претенциозности савременог човека који у ропству сопственог ега тражи излаз у сопственом одразу. А ја сам само то изразио, начинио видљивим не бих ли избегао већ описан клише или се поиграо, заплесао с тим у сврху тражења некаквог решења, некаквог излаза – ако га има.

Ускоро нови албум

У припреми је други албум. Када се може очекивати? И која је уопште данас улога албума, ако се има у виду да је, рецимо, већина ваших песама одавно на интернету? Уосталом, неке од најпопуларнијих песама Краља Чачка и нису нашле своје место на првом албуму?

– Пре првог албума изашла су два сингла „Мој аватар” и „Деда Мраз је шворц”. И управо је то разлог зашто се нису нашле на албуму. Размишљам о томе са својим стручним тимом да направимо једно издање где ће бити обе песме на једном месту заједно са песмама које су мање више познате а још увек нису објављене. Све то, наравно, након објаве другог албума, који ће се појавити у септембру или октобру ове године у издању Поп Депресије. А што се тиче улоге албума данас, он свакако значи ауторима да затворе један процес да би могли даље да се крећу.

Када говоримо о текстовима, претежно су ангажовано-социјални, чак и када имају љубавну потку, са изразитим, препознатљивим ауторским печатом?

– Претпостављам да је последица задатости а затим и избора, јер стварати у некој средини значи и носити се с проблемима које она намеће или, пак, производи. А ту је и дух времена, који је немогуће избећи и с којим се треба ухватити у коштац. Али то није циљ и није на првом месту, просто се не може избећи…

Прву збирка поезије насловили сте „На маргини”. Зато што је уметност на маргини овог друштва? С друге стране, да ли Вас је вукло да за отисак на папиру „дотерујете” стихове које певате?     

– Не, није било дотеривања песама, а назив збирке је уједно и назив песме која се налази на ЦД-у уз збирку. То је песма о скрајнутим вредностима, животу као узвишеном чину на чије место је дошао сурогат живота или, боље речено, смрт са маском живота.

По основној вокацији сте академски сликар. Где је ликовна уметност у музици Краља Чачка?

– То је још једна идеја, као што сам већ негде рекао, да добра музика треба да постане слика а добра слика музика, па је тежња да тако и буде. Е сад, колико ми то успева – не знам, није на мени да судим.

Да ли је на Вас у ауторском смислу утицала „концертна еволуција”, од „човека с гитаром” до пратње озбиљног бенда, од свирки у задимљеним београдским клубовима до наступа пред десетак хиљада људи на Ташу, на Сомборским музичким свечаностима и сада у новосадској Синагоги? 

– Сигурно да јесте јер просто све утиче, од концерта до концерта део сам једног процеса на путу којим идем… Сва та искуства су драгоцена. Поменули сте различите амбијенте у којима сам имао част да наступам и сваки од тих простора својом акустиком И архитектуром открива нешто ново за мене у песмама које изводим, а то искуство негде сигурно утиче и на песме које ће тек настајати.

 М. Стајић