НОВИ САД:– Волим да замишљам звучни свет моје музике као део једне квазибарокне конструкције у којој је чулно искуство, задовољство, поново откривено, а идеали чистоће форме одбачени. То чулно, телесно, јавља се можда помало у бизарној форми. На пример, у мом скорашњем квартету саксофона „...моја су уста прљаво светилиште...“, у којем је централни звук, звук пљувачке у устима. У програмској књижици описао сам тај комад као синхронизовано дављење у хипервентилисаном бучном мору пљувачке, зноја и агоније. Тело, отварање, почетак и крај, храм и ђубриште, шири се и раствара у музици која постаје његова еманација – говори нам Немања Радивојевић, гитариста и композитор из Новог Сада који сада живи и ради у Берну (Швајцарска).