МУЗИКА БЕЗ (РЕЛИГИЈСКИХ) ГРАНИЦА Хор српске цркве у Трсту извео у католичкој базилици „Литургију“ Франческа Синика

Као својеврсну увертирту овом узбудљивом делу за мешовити хор, четири трубе, двоје оргуља, гудачки квартет, звона и византијске појце, италијанска публика је била у прилици да чује и „Литургију” Франческа Синика, с којом се представио тршћански Хор српске православне цркве посвећене Светом Спиридону Чудотворцу под управом руске диригенткиње Ане Каире. 

Концертима у у Чивидале дел Фриулију и Трсту присуствовао је и Душан Михалек, новосадски музиколог који већ деценијама живи у Израелу, захваљујући чијим је истраживањима шира стручна јавност и сазнала за Франческа Синика (1810-1865) и једну од првих вишегласних литургија на црквенословенском језику, коју је он написао 1840, док је био хоровођа хора цркве Светог Спиридона. Истина, како и сам Михалек наводи у студији објављеној 1987. у Свескама Матице српске, име овог тршћанског композитора није потпуно непознато у нашој историји музике, будући да гае Даворин Јенко наводио као једног од својих учитеља, Исидор Бајић је чак штампао једну Синикову композицију, а и нека његова црквена дела знала су се наћи на репертоару појединих хорова.

Ипак, Михалеков пионирски ангажман не само да је скренуо пажњу на хорску литургију, коју је Синико написао за рачун богатих тршћанских Срба, већ је оригиналну партитуру преписао и транспоновао, омогућивши тако данашњим мешовитим хорским ансамблима да је изводе. Оригинални нотни материјал се, иначе, чува у архиву Српске православне црквене општине у Трсту, уз посвету Ђорђу Мекши, ондашњем њеном председнику, што је и својеврсна потврда да је композиција настала као поруџбина: „Овај мој скромни труд представља мој први покушај у духовној хармонији, рођен из почасти која ми је дата да служим поштованој грко-илирској општини”, пише Синико.

Франческо Синико је  до смрти писао за потребе српске цркве, а своје широке погледе на складан заједнички живот у вишенационалном Трсту пренео је и на свог сина Ђузепа, који је такође био цењен композитор. Управо међу рукописима Ђузепа Синика у тршћанском музеју Душан Михалек је нашао још неколико партитура, међу којима „Бежественају службу”за шест гласова као и дело Литургиа а гранде choro — стиле Russo” из1889.

У поменутом раду у Свескама Матице српске Михалек је истакао и чињеницу да је  Франчкско Синико знатно допринео укупном развоју музичке културе у Трсту.  Већ 1831. је постао диригент хора протестантске цркве, а годину дана касније изабран је за диригента Филхармонијско-драмског друштва; компоновао је оперу , сценску музику, симфоније, мисе, хорске композиције, а објавио је и уџбеник певања. Иако италијански биографи само узгред напомињу да је Синико радио и као хоровођа Српске православне цркве у Трсту, па и да је писао композиције за њене потребе, Михалек је указао на низ извора који сведоче о томе да су композиторове везе са словенским тршћанским живљем биле чвршће, а његов допринос српској црквеној музици значајнији – уосталом, он је један од првих а можда и први композитор српске литургије за мешовити четворогласни хор.

Анализирајући саму Литургију, Михалек  примећује да она има „химничан, дојстојанствен карактер и својства репрезентативне свечане музике каква је , одговарала богатој српској грађанској класи у Трсту”. Наиме, као већ искусан мајстор, који суверено влада композиционом техником, Синико је у овом делу успешно спојио  и руске утицаје, и италијански оперски стил, и стил епохе Рисоргимента, и одблеске православног црквеног певања, па чак и клапско певање у јединствену, заокружену, кохерентну целину. „Мада није рађена према мотивима спрског појања, што ће деценијама касније пионирски урадити Корнелије Станковић”, закључује Михалек, „Литургија је са одушевљењем прихваћена у Српској православној цркви, а њена лепота и уметнички квалитети показали су се животним све до данашњих дана”. 

М. Стајић