МЛАДИ ХАРМОНИКАШИ БЛИСТАЛИ НА КОНЦЕРТУ Први наступ најмлађих ђака Музичке школе „Исидор Бајић“

Овај њихов први наступ већ је сам по себи посебан, али и још по нечему. Јер, на овом концерту је публика, у којој су били и ученици и њихови родитељи, могла да чује каква су правила понашања на концерту, која, сведоци смо, не познају, и не придржавају их се, ни деца, али ни одрасли.   

- Прво питање које се намеће, када је у питању бонтон, је то када долазимо на концерт? Пожељно је доћи десет до петнаест минута раније. Зашто долазимо раније? Да бисмо заузели место, да бисмо се раскомотили, смирили, припремили за пун музички угођај, искључили мобилне телефоне, узели програм, и упознали са самим програмом концерта, и са извођачима који ће наступити. Кашњење на концерте није пожељно, али, нажалост, у пракси се често сусрећемо и са тим. Дешава се. Ја сам хтела да вас упознам са начином на који се поступа у случају кашњења. Не улазимо у салу док не чујемо аплауз. Пожељно је да чујемо кад се завршила композиција, и када се чује аплауз, у току аплауза ући у салу, не шетати се много наоколо и гледати прво најближе слободно место и сести како не бисмо ометали извођача који наступа. Напуштање концерта пре завршетка такође није пожељно, али ето, понекад се сусрећемо и са тим – ове савете, између осталих, чула је публика на поменутом концерту.   

Намера овог геста, који би требало да буде обичај пре сваког концерта, јесте да се деца упознају са правилима понашања на концерту, односно музичким бонтоном, како га је назвала Милка Обрић, наставница хармонике у овој школи. 

 - Желимо да упознамо родитеље и ширу публику са правилима понашања на концертима. Волели бисмо да направимо сарадњу са „Радосним детињством“, где бисмо и ту нашу најмлађу публику, од најранијих узраста, упознали управо с тим. То је врло кратка презентација, од можда петнаестак минута, верујем да толико пажње има свако, да послуша, с којом бисмо наше младе извођаче, и нашу младу публику из вртића, и тог најранијег узраста, оспособили да негују праве вредности и да заједно стасавају и расту. То је садржај који немају прилику да виде на друштвеним мрежама и у медијима – каже за наш лист Милка Обрић. 

Сарадња са „Радосним детињством“ је идеја коју би требало реализовати кроз сарадњу са васпитачима и са управом. Подразумевала би програме или у вртићима или у овој музичкој школи, који би, по речима Милке Обрић, били један вид њихове едукације о томе како треба да се понашамо на концерту, и уопште у културним институцијама, када аплаудирамо, када не, и како се облачимо. Поента је рад баш са најмлађим учесницима, јер ће њима добро доћи да савладају све евентуалне тешкоће, и да што више наступају. Такође је важно и да приближно истог узраста, односно најмлађи, буду и публика и извођачи, како напомиње Милка Обрић, јер се онда успоставља блискост међу њима, и нема старосне баријере.

Концерт који су приредили млади хармоникаши је био први корак у намери да се, не само публика, упозна са бонтоном, већ и да се ови млади извођачи, почетници на инструменту хармоника, припреме за наступ.

 - Направили смо буквално први корак, у постављању инструмента, десне, леве руке, спајања руку, и припреме тачке. Та психолошка припрема је исто јако важна. Они су били стварно сјајни и као озбиљни извођачи наступили на свом првом концерту. Оно што обухвата концерт није само припрема тачке, није само тај музички садржај, него и психолошка припрема, и облачење, и посебно темпирање за наступ. То су посебна узбуђења са којима су се они сусрели и одрадили свој задатак, свој први концерт, заиста на високом нивоу. Ми смо као педагози презадовољни како је то звучало, наравно и родитељи – истиче Милка Обрић.

Посао наставника и јесте да се дете припреми и за сцену, и све што она носи, како додаје Милка Обрић, па и онај можда мало негативни утисак, када не буде све како се очекивало, како је увежбано, и како то превазићи на најбоји могући начин, да не остави последице психичке природе и трауме за неке будуће наступе.То није нимало лак задатак, као ни сама музичка припрема за наступ, поготово за хармонику, која је захтеван инструмент, како указује Милка Обрић.                 

Н. Пејчић