Мауро де Кандија, кореограф: Фаун у сваком од нас

Од тада је ово дело изнова и изнова уметнички обрађивано. Фасцинацијом коју емитује ова тема, бави се и италијански кореограф Мауро де Кандија, истражујући полуљудску, односно полу-животињску фигуру на сцени.

У свом комаду, он се опрезно приближава тајанственој суштини сензуалног створења које жуди за стварношћу да би пронашло и ослободило њену динамичку моћ. У извођењу Балета Торина, „ФАУН” ће имати своју светску премијеру 5. априла на сцени Српског народног позоришта у оквиру јубиларног 20. Београдског фестивала игре.

Балет Торина је први пут гостовао на Београдском фестивалу игре пре 12 година. На двадесету едицију фестивала доносите светску премијеру?

– Сви смо веома срећни да се враћамо на фестивал који изузетно ценимо. Пре 12 година је трупа наступила у Београду с комадом “Први додир” Матеа Левађија. А сада је у плану једна дивна сарадња између Балета Торина, БФИ и мене као аутора. Велика је одговорност припремати светску премијеру за фестивал. С друге стране, треба имати у виду храброст и поверење селектора. Иначе, Балет Торина је компанија која се раније базирала на раду једног кореографа, а данас је то отворена компанија која прати поетику различитих уметника кроз стално преиспитивање свог гледишта и прихватање нових изазова. Верујем да комбинација више визија помера трупу из Торина унапред. 

Како је дошло до сарадње која фестивалској публици нуди ексклузивну светску премијеру?

– Директорка Београдског фестивала игре Аја Јунг и ја се познајемо неколико година. Први пут смо сарађивали 2007. године. Тада сам креирао комад “Црна башта” за трупу Пнеума Данце Thеatеr у мојој родној Барлети. И, од тада смо у контакту, ослушкујући различите могућности, али пре свега, ишчекујући прави тренутак да се мој рад представи у оквиру БФИ, који годинама не престаје да расте и афирмише се као један од најпрестижнијих фестивала у Европи. Пре неколико година смо се договорили да са Компанијом театра из Оснабрика дођем на фестивал... А затим са комадом који сам радио за Балет Ријеке... Нажалост, ковид је променио много планова. На крају, договорили смо копродукцију са Балетом Торина и премијеру комада „ФАУН” у Новом Саду.

„Поподне једног фауна” доживело је бројне адаптације, али и даље наставља да буде инспирација. Која је била Ваша идеја?

– Од самог почетка сам знао да не желим да се бавим препричавањем верзије Вацлава Нижинског, која је свакако најпознатија и која је унела револуцију у свет игре.  Нисам желео ни да користим Дебисијеву музику. Моје полазиште био је Малармеов текст и фигура фауна у ширем смислу: то је фигура из митологије,  полу човек - полу животиња. Створење. Штавише, фасцинирала ме је идеја о сну и стању поспаности описаном у песми: пролазно стање, можда чак и двосмислено јер није јасно позиционирано... Тамо где време и брзина радњи попримају другу димензију и значај.

Кореографију припремате заједно са играчима, како изгледа тај процес?

– Учешће играча у креацији је пракса коју већ дуго користим. Моји играчи су увек активни и морају се развијати као неизоставни део представе. Тело сваког извођача на сцену доноси своје добро дефинисано географско, друштвено и политичко искуство. Идентитет који морате ценити. Кренули смо са Малармеовим текстом и ликом Фауна. Покушали смо да ухватимо нијансе, елементе који су нам скренули пажњу и истражили их кроз сесије импровизације. Све ове фазе полако су почеле да оцртавају костур кореографије и, имплицитно, откривају фауна у свакој од њих. Отуда и назив „ФАУН”  јер мислим да фаун може да борави у сваком од нас без обзира на нашу сексуалну оријентацију.

Направили сте бројне креације за различите трупе широм света. Шта је посебно у Торину?

– Свако место на коме сам био и сваки играч с којим сам радио има посебну улогу на мом креативном путу. Оно што је посебно, а додао бих и јединствено за Балет Торина и ово искуство, јесте чињеница да је реч о италијанској компанији. А за мене, који сам Италијан и живим у иностранству више од 20 година, могућност да радим у својој земљи представља нешто посебно. Јединствена атмосфера која влада међу уметницима у овој трупи, учинила је процес још интензивнијим. Балет Театра у Торину је такође једна од историјских балетских компанија Италије. Неколико кореографа је оставило дубок траг у прошлости ове компаније, а самим тим и у прошлости читаве италијанске игре. То што сам имао прилику да будем део те важне традиције је посебна част. Захвалан сам директорки Виоли Скаљоне и целом тиму Балета Торина, као и Београдском фестивалу игре за подршку овом пројекту. И искрено се радујем сусрету са публиком у Новом Саду.    

М. Стајић