Концерт Николе Давида у Белој Цркви

Сваки његов сусрет с публиком родног града протиче у инспиративној атмосфери пођеднако емотивној и за уметника и пријатељски наклоњене слушаоце, а та узајамност је добила још снажнију и дубљу димензију, од како је Никола Давид, и сам као донатор , сјајно реализовао прикупљање средстава за чак два клавира (за Гимназију и Музеј) који су као племенит поклон прошле године  допремљени из Немачке.

Управо захваљујући електричном клавиру марке „Цасио” и његовој свесрдној вољи, организован је још један реситал у препуној великој сали Музеја, сада тематског, али и фестивалског карактера, какав и има већина програма белоцркванске карневалске манифестације. Насловљен као „Сефардске  јеврејске песме и песме на јидишу, традиције које скоро и да нема...“ концерт својим називом указује на омаж националним мотивима обликованим, односно обрађеним у различитим минијатурама познатих и непознатих аутора, мање или више модерног композиторског језика. Првих девет сефардских песама сложених у циклус подржан гитарском пратњом, низ су ретких и скоро заборављених композиција на ладину, језику шпанских Јевреја, које је сопственим индивидуалним изразом аранжирала за глас  и гитару, и за извођење приредила и штампала немачка гитаристкиња, композиторка и музиколошкиња Улрике Мерк.

Специфична атмосфера ових традиционалних напева и музички амбијент у коме су настајали, преносећи се с колена на колено, обиље емоција и препознатљив утицај шпанских мелодија и ритмова, дискретне асоцијације на страст, молитву, љубав, опроштај од домовине, добили су у тумачењу Николе Давида једну нову, колико јарку, толико и децентно изражајну димензију. Таквом виђењу и доживљају  у многоме је допринела његова дугогодишња уметничка сарадница још из студентских дана, угледна новосадска пијанисткиња Маја Грујић, спретно транспонујући па и импровизујући њихову гитарску деоницу у одговарајућу клавирску партију, додајући им својом инструменталном подршком и новообликовану вокално-инструменталну боју. Већ препознатљиво пријатним, облим, течно фразираним и звучним гласом, те као и увек беспрекорним изговором и примереном вокалном техником, prеthodno и упечатљивим изговарањем стихова пред доношењем сваке песме, уметник је водио концентрисане слушаоце кроз различита расположења.

Било је ту и сете („Славуји певају“ и „Збогом вољена“) и чак зачикујуће ведрине („Заљубих се у лепотицу“), наглашавања распеваних и фино изнијансираних, претежно и богато украшених кантилена, понекад и јаче истицаних драматичних момената („Моје срце“) и осећајности „високог интензитета“ („Дрвеће плаче за кишом“), подвучене меланхолије подржане и клавирском деоницом (мелизматична, сетно-тужбалична, „права“ јеврејска „Ружа у врту“), љупкости и шпанске ароме и темперамента („У један, два, три...“)  и жустрије синкопираних акцената (у духовитој љубавној „Прођох поред твојих врата“) и још пуно експресивно осветљених нијанси у назнакама арапских, балканских и источњачких утицаја. 

Будући да је Никол Давид добар део своје каријере посветио проучавању и промовисању јеврејске духовне и световне музичке традиције, било као концертни певач, било (од пре неколико година) и као професионални кантор, разумљиво је што се из тог богатог наслеђа определио, поред сефардских песама шпанских Јевреја интерпретираних на ладину, и за неколико световних остварења на јидишу, „јеврејском немачком“, као мешавини немачких, словенских и разних других дијалеката. Из тог миљеа подсетио је на четири раније представљених, попут носталгичне и врло осећајно донете „Мој градић Белц“ или широко и топло испеване „Успаванке“ у којима је, сада богатије развијена, оригинално за клавир писана пратња, омогућила пијанисткињи Маји Грујић да у пуном замаху, после пола године од свечане промоције, поново прикаже могућности новог клавира способног за евоцирање звукова различитих инструмената и порекла.   

Марија Адамов