Јубилеј тенора Зорана Тодоровића у театру Мадленианум

Био је то и одличан потез дирекције угледног земунског позоришта чију посебност несебично богати и подстиче меценатска мисија његовог оснивача Мадлене Цептер, која га усмерава и надахњује већ 21 годину .

Зоран Тодоровић поседује оно што зовемо харизмом, моћ да осваја публику већ изласком на бину без обзира на концепцију концерта, што могу само интерпретатори врхунсе класе, а овај шармантни и духовити уметник, „власник“ најцењенијег мушког гласа и јесте. У фаху „лирико-спинто“ тенора, он је изградио импозантну каријеру, али попут многих великана несебично помаже млађим колегама, подржавајући их у афирмацији на међународној сцени. У тој намери као гошћу је позвао младу сопранисткињу Евгенију Јеремић, која је одмах заблистала као звезда вечери, као и Николу Мијаиловића, баритона на врхунцу сопственог музичко-сценског умећа и с изврсном репутацијом у иностранству. С равноправним уделом у програму, троје певача је пратио Оркестар Опере и театра „Мадленианум" под диригентским вођством Италијана Алберта Веронезија, самостално се исказујући у два оперска интермеца, једној увертири и валцеру.

Готово у целини веристички репертоар у првом делу (карактеристичан и за до сада остварене роле слављеника), уведен Интермецом из Пучинијеве „Манон Леско“ започет је аријом сликара и револуционара Каварадосија из првог чина композиторове славније опере „Тоска“, на коју се надовезао и његов чувени дует с насловном јунакињом. Ако је тенорска партија у почетку и била заснована на „увећаној“, чак „исфорсираној“ снази и напрегнутој драматичности, или јој је помало недостајао прави певачки сјај, Тодоровић нас је обилно даривао високим искуством великог оперског уметника приказаним у пуној мери већ у поменутом уверљивом љубавном дијалогу с младом сопранисткињом. Снагу али и топлину лепо обојеног гласа (који поред металног призвука поседује и сомотску мекоћу), допуњену фино култивисаном фразом и динамиком, Јеремићева је затим приказала и у арији Неде из Леонкавалових „Пајаца“ (после оркестарског Интермеца из исте опере) ком је prеthodio препознатљиво потресни Пролог упечатљивог глумца-кловна Тонија у сугестивном тумачењу Николе Мијаиловића.

Велики дует Отела и Јага из Вердијевог „Отела“ наглашеног драматичног карактера и напете атмосфере, остварен моћним експресивним интензитетом  обојице певача, крунисао је први сегмент вечери. У другом, најпре посвећеном „лакшем“ свету оперете и популарнијем миљеу сентиментално распеваних италијанских кацона, сада потпуно упевани и „опуштени“ уметници од реда су освајали кантабилном, технички довршеном и течно фразираном интерпретацијом пријемчивих арија и дуета. Најпре, Зоран Тодоровић у раскошној тенорској нумери из „Ђудите“ Франца Лехара, потом и Евгенија Јеренић као ведра Кнегиња чардаша из истоименог дела Имреа Калмана, широког изражајног и динамичког распона и нијанси, пођеднако суверена и у глумачком и певачком аспекту.

Наставак, с осећајном канцоном „Мама“ у доживљеном емотивном предавању Николе Мијаиловића и Куртисовим дуетом „Нон ти сцосдар ди ме “ у компатибилном гласовном и извођачком сагласју Јеремићеве и Тодоровића, на крају и незаобилазни Ди Капуин „О соле мио“ у певачком „надметању“ свих солиста, заокружили су бурним одобравањем посетилаца празнички програм. Концепцијски нејасно присуство широко познатог валцера „На лепом плавом Дунаву“ Јохана Штрауса млађег (можда због тога што је то вероватно најизвођенија композиција на свету), донетог с пословично несигурним хорнама, и још неке непрецизности током представљања  комплетног програма у, у целини недовољно избрушеном оркестру, нису умањили леп укупни доживљај и пријем јубиларног концерта „Зоран Тодоровић и пријатељи“ којим је отворена и текућа сезона Оркестра и театра „Мадленианум“.

Марија Адамов