(ИНТЕРВЈУ) Сања Ромић, обоисткиња: Музика као универзални језик

„И у свету уметности постоје „имена” иза којих стоји само добар маркетинг и, с друге стране, Имена која носе суштину. Зубин Мехта је то Име које је велика, велика суштина. Он једноставно плени и успева да извуче најбоље из нас музичара. Када стоји за диригентским пултом, ваш сав фокус пређе на њега и на то нешто што је апсолутно изнад ове димензије. А резултат је изузетна музика, уметност у свом најсавршенијем облику. Уз такве људе видимо колико као уметници, извођачи можемо, шта желимо, где нам је циљ“, открива за „Дневник” своје утиске Сања Ромић.

Још једно велико диригентско име, Габријел Фелц, од скора је шеф-диригент  БГФ. Шта оркестру доноси таква промена?

„То је сличан однос као и са професором у току студирања. Ако сте предуго с неким диригентом, дешава се да га понекад више „не чујете”. И зато је веома добро за сваки оркестар и појединца у њему да мења диригенте, и да од сваког узима оно што му се чини најбољим – јер има у том односу и доста оног субјективног, рецимо у којој мери вам се лично нечији рад свиђа или не.  Али свакако да нас такве промене „чини будним”, не дозвољавају да се успавамо у некој рутини. Но, оно што је најважније, кроз прилику да радимо с врхунским диригентима, да нам долазе врхунски солисти, непрестано се обогаћујемо као људи и растемо као уметници. То је нешто непроцењиво.“

Својевремено сте изјавила да вас је БГФ „вратила кући, а ипак ти пружила свет”... Како неки уметник изражене индивидуалности може да се уклопи у ту велику музичку породицу, а да се не осети ускраћеним, лимитираним..?

„То је нешто као партнерски однос (смех) не може увек све бити по вашем. Већ на првој проби по доласку  у БГФ само сам села на своју столицу, почела да свирам и – то је било то. Једноставно сам се стопила са оркестром. И то је нешто најлепше, када не морате да се превише објашњавате с колегама, већ се међусобно слушате и комуницирате кроз музику. У питању је нека вантелесност кроз коју креирате дивне ствари. Јер велика већина чланова БГФ је заиста изузетно креативна, отворена, није „закована” за тзв. радно место већ раде пуно тога и ван филхармоније, што значи да имају потребу да се изразе и на друге начине, да проведу неке своје идеје, да иду напред, развијају се, шире видике...“

Недавно је изашао и ваш ЦД „Мелодиес оф Натионс”, настао у сарадњи са ирском пијанисткињом Финолом Моинихан?

„На њему смо радиле скоро две и по године, али је у питању пројекат који је изнедрио многе лепе ствари, од тога да се шири репертоар за обоу, јер смо поједине композиције писане за нас, попут Дуа Цонцертант Нимрода Боренштајна, па до представљања неких сјајних дела која до сада нису била толико позната. Рецимо, са новосадским композитором Светозаром Сашом Ковачевићем сам била у контакту још као студент и природно ми је било да га питам за неку композицију. Послао је неколико а ја сам се одлучила за Кантилену, оригинално написану за флауту и оргуље. Њему се наша интерпретација јако свидела, а то ми је, признајем, јако битно, јер када имате прилику да сарађујете са активним композиторима, дивно је што можете да „из прве руке” сазнате шта је то што је желео да каже. На ЦД-у је и Етно Соната академика Дејана Деспића. Свирала сам доста његових композиција, а и желела сам да се на „Мелодиес оф Натионс” чује и дух нашег фолклора и традиције, наравно у врхунском уметничком руху. И композитор ми је у разговору сугерисао Етно Сонату, која никада раније није снимљена. Иначе, „Мелодиес оф Натионс” отвара Менделсонова Песма без речи, у аранжману за обоу и клавир Давида Валтера, која и носи идеју целог пројекта: да је музика универзални језик.

Посебно поглавље ЦД-а је композиција „Ларго фор Сања” руско-канадског композитора и кларинетисте Аирата Ихмуратова?

„Преко једног пријатеља сам дошла с њим у контакт. И он је био јако рад да сарађује с нама, а како је умногоме везан и за сликарство, питао ме је да ли имам неку слику која ме је инспирисала у животу. Да, наравно да имам, одговорила сам му – то је ауторски отисак Моме Капора из приче  „Сања и Вања”, који сам добила од мог деда-ујака када сам била мала. Та слика, која је потом све време стајала у мојој соби, имала је и део текста: „Сања је хтела све или ништа, није трпела лаж и превару на коју су се други јако лако навикавали”. Када сам се, годинама касније, након студија у Будимпешти, па Салзбургу, живота у Новом Месту... вратила кући, мама ми је рекла да ме та слика чека, поново сам прочитала онај текст и схватила да сада заиста и живим као Капорова Сања. Све сам то испричала Аирату, говорила сам му мало и о Моми Капору, послала му и неке скице... И он је заиста у релативно кратком року написао Ларго фор Сања, који се мени јако свиђа. 

Очекује вас на јесен и концерт са матичним оркестром – Београдском филхармонијом?

„Наступићу као солиста у Вон Вилијамсовом Концерту за обоу и оркестар, који, колико ми је познато, код нас до сада није свиран, што је велика штета, јер је изузетно леп. Мени је, иначе, то дело и интимно јако драго, јер је пуно неких необичних атмосфера и боја. У себи носи призвук оних чудноватих предела Енглеске, Ирске и Шкотске, мистичних пејзажа... А изводићу га, на моје велико задовољство, са британским маестром Хауардом Грифитсом, ког изузетно ценим.“

На овогодишњем Номусу наступили сте као део сјајне камерне формације, коју сте назвали НС Chamber Енсамбле. Каква је судбина тог састава?

„Окупила се за ту прилику екипа људи који се јако добро слажу и музички и људски. Неизмерно сам уживала на пробама и уопште у припремама тог нашег заједничког наступа и стварања нечег заиста лепог. И идеја је да се живот НС Chamber Енсамбле настави, при чему морам напоменути да је ансамбл у принципу потпуно отвореног типа за све музичаре који би желели да са нама сарађују... Камерна музика је нешто најлепше у свету класике, пространство за истраживање формација и репертоара је огромно, као и могућности да понудите различите програме, концерте. Дакле, наставак живота НС Chamber Енсамбле дефинитивно јесте нешто о чему рамишљамо, а мислим да ћемо ускоро кренути да све те идеје које имамо полако и реализујемо. По природи сам оптимиста и верујем да када нешто искрено желите, то на крају и успе да нађе неки свој пут...“   

М. Стајић