(INTERVJU) Sanja Romić, oboistkinja: Muzika kao univerzalni jezik

„I u svetu umetnosti postoje „imena” iza kojih stoji samo dobar marketing i, s druge strane, Imena koja nose suštinu. Zubin Mehta je to Ime koje je velika, velika suština. On jednostavno pleni i uspeva da izvuče najbolje iz nas muzičara. Kada stoji za dirigentskim pultom, vaš sav fokus pređe na njega i na to nešto što je apsolutno iznad ove dimenzije. A rezultat je izuzetna muzika, umetnost u svom najsavršenijem obliku. Uz takve ljude vidimo koliko kao umetnici, izvođači možemo, šta želimo, gde nam je cilj“, otkriva za „Dnevnik” svoje utiske Sanja Romić.

Još jedno veliko dirigentsko ime, Gabrijel Felc, od skora je šef-dirigent  BGF. Šta orkestru donosi takva promena?

„To je sličan odnos kao i sa profesorom u toku studiranja. Ako ste predugo s nekim dirigentom, dešava se da ga ponekad više „ne čujete”. I zato je veoma dobro za svaki orkestar i pojedinca u njemu da menja dirigente, i da od svakog uzima ono što mu se čini najboljim – jer ima u tom odnosu i dosta onog subjektivnog, recimo u kojoj meri vam se lično nečiji rad sviđa ili ne.  Ali svakako da nas takve promene „čini budnim”, ne dozvoljavaju da se uspavamo u nekoj rutini. No, ono što je najvažnije, kroz priliku da radimo s vrhunskim dirigentima, da nam dolaze vrhunski solisti, neprestano se obogaćujemo kao ljudi i rastemo kao umetnici. To je nešto neprocenjivo.“

Svojevremeno ste izjavila da vas je BGF „vratila kući, a ipak ti pružila svet”... Kako neki umetnik izražene individualnosti može da se uklopi u tu veliku muzičku porodicu, a da se ne oseti uskraćenim, limitiranim..?

„To je nešto kao partnerski odnos (smeh) ne može uvek sve biti po vašem. Već na prvoj probi po dolasku  u BGF samo sam sela na svoju stolicu, počela da sviram i – to je bilo to. Jednostavno sam se stopila sa orkestrom. I to je nešto najlepše, kada ne morate da se previše objašnjavate s kolegama, već se međusobno slušate i komunicirate kroz muziku. U pitanju je neka vantelesnost kroz koju kreirate divne stvari. Jer velika većina članova BGF je zaista izuzetno kreativna, otvorena, nije „zakovana” za tzv. radno mesto već rade puno toga i van filharmonije, što znači da imaju potrebu da se izraze i na druge načine, da provedu neke svoje ideje, da idu napred, razvijaju se, šire vidike...“

Nedavno je izašao i vaš CD „Melodies of Nations”, nastao u saradnji sa irskom pijanistkinjom Finolom Moinihan?

„Na njemu smo radile skoro dve i po godine, ali je u pitanju projekat koji je iznedrio mnoge lepe stvari, od toga da se širi repertoar za obou, jer smo pojedine kompozicije pisane za nas, poput Dua Concertant Nimroda Borenštajna, pa do predstavljanja nekih sjajnih dela koja do sada nisu bila toliko poznata. Recimo, sa novosadskim kompozitorom Svetozarom Sašom Kovačevićem sam bila u kontaktu još kao student i prirodno mi je bilo da ga pitam za neku kompoziciju. Poslao je nekoliko a ja sam se odlučila za Kantilenu, originalno napisanu za flautu i orgulje. Njemu se naša interpretacija jako svidela, a to mi je, priznajem, jako bitno, jer kada imate priliku da sarađujete sa aktivnim kompozitorima, divno je što možete da „iz prve ruke” saznate šta je to što je želeo da kaže. Na CD-u je i Etno Sonata akademika Dejana Despića. Svirala sam dosta njegovih kompozicija, a i želela sam da se na „Melodies of Nations” čuje i duh našeg folklora i tradicije, naravno u vrhunskom umetničkom ruhu. I kompozitor mi je u razgovoru sugerisao Etno Sonatu, koja nikada ranije nije snimljena. Inače, „Melodies of Nations” otvara Mendelsonova Pesma bez reči, u aranžmanu za obou i klavir Davida Valtera, koja i nosi ideju celog projekta: da je muzika univerzalni jezik.

Posebno poglavlje CD-a je kompozicija „Largo for Sanja” rusko-kanadskog kompozitora i klarinetiste Airata Ihmuratova?

„Preko jednog prijatelja sam došla s njim u kontakt. I on je bio jako rad da sarađuje s nama, a kako je umnogome vezan i za slikarstvo, pitao me je da li imam neku sliku koja me je inspirisala u životu. Da, naravno da imam, odgovorila sam mu – to je autorski otisak Mome Kapora iz priče  „Sanja i Vanja”, koji sam dobila od mog deda-ujaka kada sam bila mala. Ta slika, koja je potom sve vreme stajala u mojoj sobi, imala je i deo teksta: „Sanja je htela sve ili ništa, nije trpela laž i prevaru na koju su se drugi jako lako navikavali”. Kada sam se, godinama kasnije, nakon studija u Budimpešti, pa Salzburgu, života u Novom Mestu... vratila kući, mama mi je rekla da me ta slika čeka, ponovo sam pročitala onaj tekst i shvatila da sada zaista i živim kao Kaporova Sanja. Sve sam to ispričala Airatu, govorila sam mu malo i o Momi Kaporu, poslala mu i neke skice... I on je zaista u relativno kratkom roku napisao Largo for Sanja, koji se meni jako sviđa. 

Očekuje vas na jesen i koncert sa matičnim orkestrom – Beogradskom filharmonijom?

„Nastupiću kao solista u Von Vilijamsovom Koncertu za obou i orkestar, koji, koliko mi je poznato, kod nas do sada nije sviran, što je velika šteta, jer je izuzetno lep. Meni je, inače, to delo i intimno jako drago, jer je puno nekih neobičnih atmosfera i boja. U sebi nosi prizvuk onih čudnovatih predela Engleske, Irske i Škotske, mističnih pejzaža... A izvodiću ga, na moje veliko zadovoljstvo, sa britanskim maestrom Hauardom Grifitsom, kog izuzetno cenim.“

Na ovogodišnjem Nomusu nastupili ste kao deo sjajne kamerne formacije, koju ste nazvali NS Chamber Ensamble. Kakva je sudbina tog sastava?

„Okupila se za tu priliku ekipa ljudi koji se jako dobro slažu i muzički i ljudski. Neizmerno sam uživala na probama i uopšte u pripremama tog našeg zajedničkog nastupa i stvaranja nečeg zaista lepog. I ideja je da se život NS Chamber Ensamble nastavi, pri čemu moram napomenuti da je ansambl u principu potpuno otvorenog tipa za sve muzičare koji bi želeli da sa nama sarađuju... Kamerna muzika je nešto najlepše u svetu klasike, prostranstvo za istraživanje formacija i repertoara je ogromno, kao i mogućnosti da ponudite različite programe, koncerte. Dakle, nastavak života NS Chamber Ensamble definitivno jeste nešto o čemu ramišljamo, a mislim da ćemo uskoro krenuti da sve te ideje koje imamo polako i realizujemo. Po prirodi sam optimista i verujem da kada nešto iskreno želite, to na kraju i uspe da nađe neki svoj put...“   

M. Stajić