Може ли Словенија да потражује "југословенска" уметничка дела?

Тај захтев, који је предочен и током посете премијерке Ане Брнабић Љубљани, Словенија је истакла још 2015. године, када је тамошње Министарство спољних послова амбасади Србије послало списак са 313 предмета из српских музеја, државних установа и резиденција, на које сматрају да полажу право.



Словенци захтевају слике и скулптуре словеначких уметника Божидара Јакца, Гојмира Антона Коса, Августа Чернигоја, Рихарда Јакопича, Лојзеа Долинара, Зденка Калина, Марија Прегеља и многих других, чак и непознатих аутора. 



У овој групи радова је и портрет чувене српске сликарке Надежде Петровић, који је израдио словеначки сликар Иван Грохар.



Историчар уметности и вишедеценијски кустос Народног музеја у Београду Никола Кусовац напомиње да је захтев Словеније апсурдан, јер је већина уметничких дела која се налазе у Србији регуларно откупљена. 



"Тај чувени портрет Надежде Петровић, на пример, аутор је поклонио својој тадашњој најбољој пријатељици. Сваки озбиљнији историчар уметности то зна. Грохар је сликао Надежду са идејом да јој поклони то платно. Сви најважнији словеначки импресионисти Јакопич, Грохар, Јама, Стернен сликали су у Сићеву, у оквири сликарске колоније, коју је организовала управо Надежда Петровић", каже Кусовац.



"Наравно да су та дела власништво Србије када су настала у Сићеву. Наш Народни музеј и остале институције имају уредну документацију о откупу уметнина које имају у власништву", казао је Кусовац. 



Словенија од Србије потражује и филмове као што су "Кекец" Јожеа Галеа, "Битка на Неретви" Вељка Булајића, "Задах тела" Живојина Павловића...Укупно 19 остварења су на списку за повраћај у Словенију. 



За Кусовца нема дилеме да су такви захтеви недолични, јер су филмови које Словенија тражи назад адекватно складиштени и чувани у Југословенској кинотеци. 



"Југословенска кинотека је озбиљна институција, која на врло професионалан начин брине о филмском благу. То кошта, а Словенци не помишљају да би одржавање тих филмова могли да плате пре него што истакну било какав захтев о поврћају тих остварења".



Дугогодишњи филмски критичар Милан Влајчић каже да је јако теско одредити ко је власник филмова у процесу сукцесије СФРЈ. 



"Учествовали су словеначки продуценти у најстајању неких филмова, које је као редитељ потписао Живојин Павловић. Сви ти филмови су настајали у југословенском простору и врло је тешко одредити их у продукцијском оквиру. Реално, све су то југословенска остварења и тако би требало да остане. Ни ми никада не би смели да присвајамо неке филмове и да говоримо да су настали у српској кинематографији. После распада Југославије можемо да говоримо о српској кинематографији", казао је Влајчић. 



Бобан Јевтић, директор Филмског центра Србије, напомиње да је један од разлога због којег је Југословенска кинотека задржала то име после распада велике земље управо била идеја да се стара о свим остварењима насталим у СФРЈ. 



"Матерјали, односно негативи морају да се чувају тамо где су за то најбољи услови. Рестаурација и дигитализација се врло успешно могу одрадити у Београду. Ником, макар да ја знам није до сада пало напамет да "Кекец" назива српским филмом. Наравно да је тај филм настао у Југославији" казао је Јевтић. 



Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић је половином јануара прецизирао да менаџмент те установе већ дуже време разговара са својим словеначким колегама по питању негатива насталих у потпуној продукцији словеначких филмских предузећа "Триглав филм" или Виба филм".



"Сваки филм је прича за себе. Чињеница је да је Словеначки државни архив, непосредно пред осамостаљење Словеније, однео из Београда већину филмског фонда који су у потпуности произвела филмска предузећа из те бивше југословенске републике. Остали су негативи неких филмова и словеначка страна је покушала да лоцира где се они налазе, као и филмови који су настали само малим учешћем словеначких филмских предузећа неретко у копродукцији са српским предузећима и предузећима из других република", рекао је Пантелић раније медијима.