ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН ПОВОДОМ КЊИГЕ „ЗАШТО ДЕЦА УБИЈАЈУ” Формула злочина није једноставна

Нажалост, није било тако; серија се наставила. Тако је почело његово вишегодишње истраживање овог морбидног феномена. Савладао је свој отпор и стрпљиво је прикупљао огроман број чињеница о овој теми, како би бољим познавањем релевантних чинилаца допринео превенцији убистава. Лангман у књизи Зашто деца убијају (Психополис, Нови Сад 2024) детаљно извештава о десет школских убица, који су за десетак година укупно убили 74 особе, а ранили су 92! Што је дубље продирао у психологију ових убистава, све више су се наметала питања. Како неко дете може да уради тако нешто? Зашто баш тај дечак, а не његов брат? Које су га силе гониле на тако свиреп злочин? итд.
Када се догоди ужасан масакр у школи, јавност је шокирана, а телевизије, друштвене мреже, новине, сензационалистички  извештавају о најситнијим детаљима злочина, о жртвама, локвама крви, о оружју, школи, породици убице итд. А најмање о оном најважнијем, зашто је масакр почињен, шта су малолетне убице желеле, какве су им биле мисли, зашто су пуцали у своје другове! Аутор ове књига проблем масовних насумичних, наизглед бесмислених убистава у школи посматра са становишта психолога личности. Њега занима каква је то личност, како види људе, какву има слику о себи, какве идеје, фантазије. Усредсређује своју пажњу на мотиве, емоције и карактер убице, а не на чиниоце средине (породицу, друштво,  школу). 

Циљ књиге је да што боље схватимо идеје и мотиве који су навели неку децу на масовно убиство, како бисмо на основу тих сазнања могли да предвидимо и отклонимо опасност, и спречимо трагедију. Лангман износи своје резултате, луцидне анализе и закључке, али и упозорава. „Не постоје једноставна објашњења, нити формуле којима се предвиђа ко ће постати масовни убица. /.../ Надам се да ћемо бољим разумевањем школских убица моћи да препознамо знакове упозорења, да ефикасно интервенишемо и на тај начин спасемо животе људи.“ Разумевање пихологије убице у школи ометају многе заблуде (да то увек злостављана деца, неприлагођена, да су то лоши ученици, неваспитани, самотњаци). Ове представе су стереотипне или погрешне, јер убице могу бити и прилагођена деца, пристојни ученици, који имају своје другове.  
Проучавајући ове случајеве дечака убица, Лангман закључује да то нису деца која су просто осујећена, презрена, која маштају о освети... “То, једноставно, нису обична деца. То су деца са озбиљним психичким проблемима”. Школске убице су, дакле, необична, атипична деца у менталном погледу.  
Као личности они се разликују, али их можемо према психичком поремећају сврстати у три типа личности: психопатске (одсуство емпатије, нарцисоидност, антисоцијалност, садизам), психотичне (нарушен однос са реалношћу, делузије, деперсонализација, бизарне идеје) и трауматизоване личности (рањивост, осећање угрожености, беспомоћности и депресивности због хроничног рђавог искуства са злостављачима). Али оно што је заједничко за сва три типа и што, упркос разликама, повезује ове дечаке су: “убилачки бес, самоубилачка тескоба, неадекватни идентитет који жели да створи слику о мушкости кроз насиље, завист према онима са вишим статусом, жеља за славом, крхке личности које су веома бурно реаговале на уобичајена омаловажавања и фрустрације, као и мазохистичке тенденције да се памте увреде и  преувеличавају претрпљене неправде” (201). 
Лангманова књига, настала на америчком искуству значајна је и за нас у Србији, где се, нажалост, такође десио крвави масакр, који је изазвао запрепашћење и огорчење читаве јавности. За нас је посебно важан део посвећен превенцији школских убистава. Аутор ту даје низ добрих, корисних упутства, препорука и савета шта ваља предузети како би се предупредила слична убиства. Укратко, уколико се ученици осећају у школи боље, задовољније и безбедније, мање су шансе да дође до масакра. А то значи да треба елиминисати све што доприноси затрованој атмосфери у школи, осећању несигурности, узнемирености, страха, незадовољства и беса код ученика, јер она повећавају вероватноћу да се деси екстремно насиље  у школи. 

Жарко Требјешанин