ŽARKO TREBJEŠANIN POVODOM KNJIGE „ZAŠTO DECA UBIJAJU” Formula zločina nije jednostavna

Nažalost, nije bilo tako; serija se nastavila. Tako je počelo njegovo višegodišnje istraživanje ovog morbidnog fenomena. Savladao je svoj otpor i strpljivo je prikupljao ogroman broj činjenica o ovoj temi, kako bi boljim poznavanjem relevantnih činilaca doprineo prevenciji ubistava. Langman u knjizi Zašto deca ubijaju (Psihopolis, Novi Sad 2024) detaljno izveštava o deset školskih ubica, koji su za desetak godina ukupno ubili 74 osobe, a ranili su 92! Što je dublje prodirao u psihologiju ovih ubistava, sve više su se nametala pitanja. Kako neko dete može da uradi tako nešto? Zašto baš taj dečak, a ne njegov brat? Koje su ga sile gonile na tako svirep zločin? itd.
Kada se dogodi užasan masakr u školi, javnost je šokirana, a televizije, društvene mreže, novine, senzacionalistički  izveštavaju o najsitnijim detaljima zločina, o žrtvama, lokvama krvi, o oružju, školi, porodici ubice itd. A najmanje o onom najvažnijem, zašto je masakr počinjen, šta su maloletne ubice želele, kakve su im bile misli, zašto su pucali u svoje drugove! Autor ove knjiga problem masovnih nasumičnih, naizgled besmislenih ubistava u školi posmatra sa stanovišta psihologa ličnosti. Njega zanima kakva je to ličnost, kako vidi ljude, kakvu ima sliku o sebi, kakve ideje, fantazije. Usredsređuje svoju pažnju na motive, emocije i karakter ubice, a ne na činioce sredine (porodicu, društvo,  školu). 

Cilj knjige je da što bolje shvatimo ideje i motive koji su naveli neku decu na masovno ubistvo, kako bismo na osnovu tih saznanja mogli da predvidimo i otklonimo opasnost, i sprečimo tragediju. Langman iznosi svoje rezultate, lucidne analize i zaključke, ali i upozorava. „Ne postoje jednostavna objašnjenja, niti formule kojima se predviđa ko će postati masovni ubica. /.../ Nadam se da ćemo boljim razumevanjem školskih ubica moći da prepoznamo znakove upozorenja, da efikasno intervenišemo i na taj način spasemo živote ljudi.“ Razumevanje pihologije ubice u školi ometaju mnoge zablude (da to uvek zlostavljana deca, neprilagođena, da su to loši učenici, nevaspitani, samotnjaci). Ove predstave su stereotipne ili pogrešne, jer ubice mogu biti i prilagođena deca, pristojni učenici, koji imaju svoje drugove.  
Proučavajući ove slučajeve dečaka ubica, Langman zaključuje da to nisu deca koja su prosto osujećena, prezrena, koja maštaju o osveti... “To, jednostavno, nisu obična deca. To su deca sa ozbiljnim psihičkim problemima”. Školske ubice su, dakle, neobična, atipična deca u mentalnom pogledu.  
Kao ličnosti oni se razlikuju, ali ih možemo prema psihičkom poremećaju svrstati u tri tipa ličnosti: psihopatske (odsustvo empatije, narcisoidnost, antisocijalnost, sadizam), psihotične (narušen odnos sa realnošću, deluzije, depersonalizacija, bizarne ideje) i traumatizovane ličnosti (ranjivost, osećanje ugroženosti, bespomoćnosti i depresivnosti zbog hroničnog rđavog iskustva sa zlostavljačima). Ali ono što je zajedničko za sva tri tipa i što, uprkos razlikama, povezuje ove dečake su: “ubilački bes, samoubilačka teskoba, neadekvatni identitet koji želi da stvori sliku o muškosti kroz nasilje, zavist prema onima sa višim statusom, želja za slavom, krhke ličnosti koje su veoma burno reagovale na uobičajena omalovažavanja i frustracije, kao i mazohističke tendencije da se pamte uvrede i  preuveličavaju pretrpljene nepravde” (201). 
Langmanova knjiga, nastala na američkom iskustvu značajna je i za nas u Srbiji, gde se, nažalost, takođe desio krvavi masakr, koji je izazvao zaprepašćenje i ogorčenje čitave javnosti. Za nas je posebno važan deo posvećen prevenciji školskih ubistava. Autor tu daje niz dobrih, korisnih uputstva, preporuka i saveta šta valja preduzeti kako bi se predupredila slična ubistva. Ukratko, ukoliko se učenici osećaju u školi bolje, zadovoljnije i bezbednije, manje su šanse da dođe do masakra. A to znači da treba eliminisati sve što doprinosi zatrovanoj atmosferi u školi, osećanju nesigurnosti, uznemirenosti, straha, nezadovoljstva i besa kod učenika, jer ona povećavaju verovatnoću da se desi ekstremno nasilje  u školi. 

Žarko Trebješanin