"НЕ ДАЈ НИКОМЕ ДА ТИ ЖИВИ У ГЛАВИ АКО НЕ ПЛАЋА РЕНТУ" Ведрана Рудан питала психолога зашто је баш она добила рак, одговор ће изненадити и вас

Тада се јавности обратила путем своје службене Фејсбук странице како би се захвалила на подршци коју је добила у тешким тренуцима, а онда је наставила да се оглашава и дели детаље своје борбе за здравље.

Она је на својој страници Рудан.инфо објавила текст под називом "Полицајци у мојој глави" у којем се расписала о раку и препричала разговор с психологом.

"Кад имате рак, само вам се он мота по глави. Знам! Знам! Знам! Морам мислити позитивно, не мислити на рак него на лепе ствари. Шта су лепе ствари? Пензија од 460 еура, а лекови су ти 100 евра, а преглед 640 евра? Бити срећна јер имаш мужа који око тебе скаче и који не би смео знати да ти се по глави мота само једно? Данас сам преко интернета наручила јакну за 32 евра, Л, имам десет кила мање, то је лепа ствар? А што ако…", написала је.

Оштрим речима наставила је даље о борби коју води већ месецима. Ведрана се додаткла и породице и њене улоге у овој борби коју води:

"Недавно сам прочитала како наш познати новинар раздрагано изјављује, деца су наша највећа срећа и смисао живота. А да мислим на своје дете? Мислим, мислим. Је ли ми икад било смисао живота? Није. Јесам ли читав живот чинила све да бих му помогла у сваком тренутку? Јесам. Па ипак, то моје дете које волим, у четири месеца моје болести не може наћи петнаест минута времена за мене и посетити ме?! Руку на срце, бићу сасвим искрена, да ли ме то жалости? Искрено, најискреније, не. И телефон је сусрет. Пријатељица ми је рекла, иди код психијатра, пробај. Психић? Никад нисам била код психијатра, можда сам болесна, данас су сви депресивни, ако нећу бити сад, кад ћу? Гутаћу таблете и бити срећна.

Оштрим речима наставила је даље о борби коју води већ месецима. Ведрана се додаткла и породице и њене улоге у овој борби коју води:

"Недавно сам прочитала како наш познати новинар раздрагано изјављује, деца су наша највећа срећа и смисао живота. А да мислим на своје дете? Мислим, мислим. Је ли ми икад било смисао живота? Није. Јесам ли читав живот чинила све да бих му помогла у сваком тренутку? Јесам. Па ипак, то моје дете које волим, у четири месеца моје болести не може наћи петнаест минута времена за мене и посетити ме?! Руку на срце, бићу сасвим искрена, да ли ме то жалости? Искрено, најискреније, не. И телефон је сусрет. Пријатељица ми је рекла, иди код психијатра, пробај. Психић? Никад нисам била код психијатра, можда сам болесна, данас су сви депресивни, ако нећу бити сад, кад ћу? Гутаћу таблете и бити срећна.

"Испричала сам му детаље. 'Како ћу из те приче?'. 'Једноставно. Ви своје дете не можете променити, никако и никад, али можете себе. Прихватите га онаквог какво оно јест, спустите тон и суочите се са својом нарцисоидношћу. Престаните у себи да понављате како се оно могло догодити мени, мени, баш мени? Догодило вам се и живите с тим. Изаберите сами начин. Разговарати другачије, не разговарати, свакако се не враћати у прошлост и налазити грешке у корацима. Готово је. Не гледајте стално старе филмове'. 'И рак ми је стално у глави'. 'Зашто?'. Које питање. 'Зато јер је опак, зато јер је преживљавање занемарљиво, зато јер ми се живи…'. 'Били бисте срећнији да имате неки 'бољи' рак, неки где је постотак излечења 95%?'. 'Да, била бих срећнија'. 'А не би вам пало на памет да бисте се баш ви могли наћи у оних 5%?', написала је у наставку.

"Јутрос сам лежала на фотељи и гледала серију о двојици браће који су убили своје грозне родитеље, још робијају, хтела бих да их пусте, из лимене кутије извлачила сам слаткише у облику бадема, поклон од пријатеља из Париза, мачак ме је гледао и тражио кексиће. Око мене хаос, у души мир. Можда ћу ипак ући у оних 0,00001%? Јавила ми се моја злобна мама: 'Кћери моја, увек си била глупа'. 'Одје*и, полицајко', рекла сам и сетила се шта ми је рекао пријатељ психолог: 'Не дај никоме да ти живи у глави ако не плаћа ренту'", закључила је.

story.hr/mondo.rs/dnevnik.rs