Невероватно је али ипак тачно да се у франшизама љубавних/божићних филмова који се гледају углавном на ТВ-екранима, заправо никада у раскошним салонима, богатим хотелским апартманима и спректакуларним кућама са огромним осунчаним терасама сам ТВ пријемник и не појављује; као да су све те пословне секретарице и менаџерке, организаторке венчања, ПР стручњакиње, експерткиње за чоколадне слаткише и мајсторице за погачица од киселог теста, спаситељке старих продавница јевтиних пластичних луткица и невиђених божићнијх украса толико просветљене, са духовним активностима на толико високо подигнутој лествици - што би рекао Селинџер, “високо подигнутих греда” – са тако и у тој мери посвећене животу и квалитетно испуњеном времену да им илузија коју одувек даје ТВ, као надопуна за стварни живот, reality, уопште и није потребна.
