РЕЧ КРИТИКЕ Курт Вонегат: Кланица пет или Дечији крсташки рат

Прошле године изашло је код нас ново издање „Кланице пет“, и даље у старом, одличном преводу синеасте и преводиоца Бранка Вучићевића, са поговором писца Горана Скробоње.

„Кланица пет“ изашла је први пут 1969. године, и у међувремену постала класик светске књижевности. Писана у време када није постојало разумевање за војнике који су се вратили са фронта, нити јасна друштвена свест шта би посттрауматски синдром могао да буде, овај постмодернистички научно/фантастични роман прати живот америчког војника БилијаПилгрима, који је преживео Други светски рат, и трауматично бомбардовање Дрездена да би се вратио кући у Илијум (држава Њујорк) где је постаооптичар. „Кланица пет“ је свакако једна од најзначајнијих антиратних књига, настала делимично и према стварним сећањима КуртаВонегата (1922-2007) који је служио у Другом светском рату, и (као и свој јунак) преживео катаклизмичнобрисање Дрездена из постојања.

Међутим, од сурове фактографије сирове стварности, читаоца „штити“ прво чудна временско-просторна позиција главног јунака који се налази свуда и у сваком тренутку у целом току нарације, а друго апсурдистичкаВонегатова поставка о ванземаљској раси Трафалмадоријанаца који су главног лика у једном тренутку отели и одвели на своју планету (сем ако се то, можда, све ипак не дешава у његовој глави).

Трафалмадоријанци су раса која време не посматра линеарно јер сваки тренутак симултано постоји у целој вечности (зато и нема смисла плакати на сахранама, проповедају они, јер човек, ако сад није ту, ту је у свим другим тренуцима свог живота). Овакво виђење стварности прелива се и на главног лика, па и на саму наративну форму романа, тако да читалац, заједно са Билијем, непрекидно шврља кроз различите тренуткегде протагониста у једном тренутку маршира кроз снег у разрушенојНемачкој, а већ у следећем прегледа пацијенткињу да би јој одредио диоптрију у својој ординацији у Илијуму, годинама после рата.

Непревазиђено мајсторство писца (који је, уосталом, с разлогом класик) је у томе што он са оваквом апсурдистичком поставком која пре личи на класичну ироничну постмодернистичку игру него на (анти)ратни роман, успева не само да влада перспективама тако да их никада није тешко пратити, већ да под слојевима луцидности и духовитости прикаже сву сирову тугу, очај и рањивост која остаје иза цивилизацијске трауме рата (или колективног покушаја човечанства да изврши самоубиство, како би Вонегат рекао), и да покаже све страхоте разарања и нискости људског рода, и урнебесногбесмисла наше (прилично климаве) цивилизације.

     Настасја Писарев