REČ KRITIKE Kurt Vonegat: Klanica pet ili Dečiji krstaški rat

Prošle godine izašlo je kod nas novo izdanje „Klanice pet“, i dalje u starom, odličnom prevodu sineaste i prevodioca Branka Vučićevića, sa pogovorom pisca Gorana Skrobonje.

„Klanica pet“ izašla je prvi put 1969. godine, i u međuvremenu postala klasik svetske književnosti. Pisana u vreme kada nije postojalo razumevanje za vojnike koji su se vratili sa fronta, niti jasna društvena svest šta bi posttraumatski sindrom mogao da bude, ovaj postmodernistički naučno/fantastični roman prati život američkog vojnika BilijaPilgrima, koji je preživeo Drugi svetski rat, i traumatično bombardovanje Drezdena da bi se vratio kući u Ilijum (država Njujork) gde je postaooptičar. „Klanica pet“ je svakako jedna od najznačajnijih antiratnih knjiga, nastala delimično i prema stvarnim sećanjima KurtaVonegata (1922-2007) koji je služio u Drugom svetskom ratu, i (kao i svoj junak) preživeo kataklizmičnobrisanje Drezdena iz postojanja.

Međutim, od surove faktografije sirove stvarnosti, čitaoca „štiti“ prvo čudna vremensko-prostorna pozicija glavnog junaka koji se nalazi svuda i u svakom trenutku u celom toku naracije, a drugo apsurdističkaVonegatova postavka o vanzemaljskoj rasi Trafalmadorijanaca koji su glavnog lika u jednom trenutku oteli i odveli na svoju planetu (sem ako se to, možda, sve ipak ne dešava u njegovoj glavi).

Trafalmadorijanci su rasa koja vreme ne posmatra linearno jer svaki trenutak simultano postoji u celoj večnosti (zato i nema smisla plakati na sahranama, propovedaju oni, jer čovek, ako sad nije tu, tu je u svim drugim trenucima svog života). Ovakvo viđenje stvarnosti preliva se i na glavnog lika, pa i na samu narativnu formu romana, tako da čitalac, zajedno sa Bilijem, neprekidno švrlja kroz različite trenutkegde protagonista u jednom trenutku maršira kroz sneg u razrušenojNemačkoj, a već u sledećem pregleda pacijentkinju da bi joj odredio dioptriju u svojoj ordinaciji u Ilijumu, godinama posle rata.

Neprevaziđeno majstorstvo pisca (koji je, uostalom, s razlogom klasik) je u tome što on sa ovakvom apsurdističkom postavkom koja pre liči na klasičnu ironičnu postmodernističku igru nego na (anti)ratni roman, uspeva ne samo da vlada perspektivama tako da ih nikada nije teško pratiti, već da pod slojevima lucidnosti i duhovitosti prikaže svu sirovu tugu, očaj i ranjivost koja ostaje iza civilizacijske traume rata (ili kolektivnog pokušaja čovečanstva da izvrši samoubistvo, kako bi Vonegat rekao), i da pokaže sve strahote razaranja i niskosti ljudskog roda, i urnebesnogbesmisla naše (prilično klimave) civilizacije.

     Nastasja Pisarev