РЕЧ КРИТИКЕ Ијан Мекдоналд: Луна Млад месец

Ијан Мекдоналд (1960) је британски писац спекулативне фикције који се бави научнофантастичним темама, истражујући у својој прози последице технологије на свакодневни живот, обичаје и веровања једног друштва. Оно што је нарочито занимљиво у Мекдоналдовој прози је то што често своје јунаке проналази у културама које Запад означава као “туђинске”, или као “егзотичне”, па радњу својих романа смешта, на пример, у футуристичку Индију (роман „Река богова“), Турску („Текија“) или бира другу врсту исто тако донедавно маргинализоване „страности“ и „другости“ као у новели „Тиме Was“ која прати прати романсу двојице путника кроз време.

Има већ више од пола века откако се Урсула Легвин у свом чувеном есеју запитала зашто се Американци плаше змајева, али однос према књижевној фантастици није се суштински променио. Иако књиге фантастике (углавном жанровске, додуше)  редовно успевају да дођу на листе бестселера, однос „озбиљне“ критике према њој остао је прилично хладан. Нажалост, и поред суптилности с којом Мекдоналд прилази својим темама у којима промишљено испитује путеве којима се наша цивилизација може развити, уносећи у своје визије необичне и оригиналне идеје и упечатљиве ликове, он ипак остаје заробљен у рецепцијском паклу у који упада готово сваки писац који је обележен као онај који пише „фантастику“. Његова трилогија „Луна“ од које већ прва књига „Млад месец“ далеко превазилази „обичну“ жанровску књижевност, засад није пронашла превише одјека изван жанровског дискурса, или бар у сваком случају не онолико колико заслужује.

Први део трилогије уводи читаоце у живот на Месецу који је Земљина колонија, још увек помало сирова и дивља, егзотични рубни нови свет који се повинује суровим законима токова новца. Месецом владају компаније, интереси и хладни капиталистички индивидуализам, или како једна од јунакиња примећује: „Систем не препознаје групе, вероисповести или политичке партије. Постоје појединци, постоје породице, постоје корпорације.“ Становници Месеца су у сваком тренутку вођени питањем баланса на личном рачуну који им је уграђен у видно поље – количином ваздуха који могу удахнути, количином информатичких података.

Радња у највећој мери прати Пет змајева, односно пет владајућих породица које су се на то место издигле изграђујући своје империје на индустрији. „Нови Месец“ највише пажње посвећује бразилској породици Корта која под вођством матријарха Адријане Корте управља извлачењем хелијума. Осликавајући упечатљиве портрете ликова, њихове породичне односе, као и однос према домовини-Месецу, и култури „Госпе Луне“, Мекдоналд већ у првој књизи успева да створи јасну, евокативну слику удаљеног, туђинског и суровог света. Скривена лепота ове хладне и немилосрдне пустиње у понору свемира открива се посредно и полако, кроз етеричне визије светла, у лирским пасажима сећања Адријане Корте о сребрној стази која се кроз одсјаје месечине на пучини под Рио де Жанеиром подиже право у вис, у варљиву земљу могућности у којој све вечно измиче.

     Настасја Писарев