РЕЧ КРИТИКЕ Ијан Мекдоналд: Луна Вучији месец

У другом делу трилогије „Луна“ Ијана Мекдоналда (1960), до изражаја долазе све снаге овог серијала, али и понека слаба тачка.

Мекдоналд и даље постиже да у мору ликова и имена (чији каталог већ постаје бројчано заиста импресиван) конструише упечатљиве ликове који се увек истичу, и које није лако побркати. Не само то, већ успева и да смислено и занимљиво развија њихове животне путеве, доводећи сваког од њих до неке врсте прекретнице и личног лома после ког морају да преиспитају не само свој поглед на свет, већ и да неретко поново изграде сопствени идентитет. Тако неприкосновена Аријел Корта која је имала све (и физички изглед, и памет, и друштвени статус) мора да се суочи с тим одакле заправо долази њен ауторитет и шта је оно што је заиста њено када остане и без подршке породице, и снаге сопственог тела. Слично важи и за Лукасиња који је површан, себичан и сујетан, научен да живи лако, а који сада мора да се носи са суморном, суровом стварношћу и траумама које је преживео. Једна од јунакиња се суочава са најважнијим егзистенцијалним избором који „дођош“ на Месецу мора да направи – за оне који су рођени на „Госпа Луни“ Земља је само далеки сан, пошто њихова тела не могу да издрже много јачу гравитацију, али за Земљане који су дошли на колонију, постоји дан после ког им тело толико пропада да више неће моћи да се врате, и када морају да преломе где ће провести остатак живота.

Како текст друге књиге одмиче, Мекдоналдови вешти брзи резови постају све више мач са две оштрице. С једне стране, вртоглаво смењивање перспектива ликова прилагођено је прекраткој пажњи савремене публике навикле на сумануто смењивање кадрова и махниту монтажу у визуелним медијима, и јасно је да је било ауторов свесни стилски избор. С друге стране, чини се да ово можда ипак није нужно најзгоднији приповедни приступ у књижевности, нарочито ако аутор претендује на нешто озбиљније од инстант тривијалне денбрауновске жанровске фикције. Иако Мекдоналд одлично влада својим приповедним линијама које се непрекидно укрштају исплићући сложени наратив у ком је све логично повезано, чини се да би књига била пријемчивија и богатија да је аутор остављао мало више простора својим ликовима „да дишу“. То се најбоље види у приповедној линији Адријане Корте из прве књиге, која је била усмерена само на њену животну причу, и иза које су остале најлепше, и најупечатљивије слике из првог дела, које су тематски заокружиле цео роман.

Настасја Писарев