РЕЧ КРИТИКЕ А куда идемо Тона Телехена
Тон Телехен (1941) је холандски писац који се опробао у више жанрова, али је највећи успех постигао са својим апсурдистичким, топлим и меланхоличним причама о антропоморфизованим животињама.
Његови мали јунаци живе у шуми која је, чини се, читав свет, и проводе време тако што организују рођенданске забаве (што постаје проблем у случају воденог цвета, који живи само један дан), пију чај (веверица и мрав редовно се посећују овим поводом), претварају се у поточиће када је сувише врућина, или падају са храстова када се без нарочитог разлога попну на њих (попут, рецимо, слона). Телехенове приче на први поглед делују као да су писане за децу, међутим, његова проза спада у ону ретку категорију која је блиска свима, слично Егзиперијевом ванвременском „Малом принцу“.
Телехен је такође и мајстор суптилног „worldbuildinga“ (грађења света); свет-шуму и њена правила откривамо полако и помало, док пратимо јунаке у њиховој тихој свакодневици која припада неком свету далеко нежнијем од нашег – њене су референтне тачке купинов жбун или храст или поток, а торта од жира, и чај или поподневна шетња спадају у најважније градивне јединице стварности, а време (које се углавном чини вечно), може се мерити једино рођенданима и вртним забавама.
У својим најбољим причама, Телехен пише као да ствара магију, и његово ненаметљиво приповедање скоро да евоцира зен коане. Телехенове поенте се обично само слуте у празнинама текста, а једноставни догађаји писани наизглед једноставним језиком остављају простора за промишљање стварности које више личи на источњачку поетику интуитивног и помиреног прихватања „простог“ постојања, него на западњачку логоцентричну књижевну опсесију да све (де)конструише, објашњава или драматизује. Телехенов хумор у исто је време бескрајно топао (до те мере да понекад подсећа на Саројана), и скоро апсурдистички, а његови су јунаци-животиње увек драги, зачуђени светом, и заиграни попут деце.
Настасја Писарев
