У поплави тзв. школа креативног писања, професори, који су углавном писци, мање или више успешни, и који успевају да до свог радног места стигну преко ухлебљења у легитимне, друштвено-јавне универзитете, или да, захваљујући околностима, “упадну” у приватне школе, покренуте личним капиталом финансијера или парама разних отворено-затворених фондова чији интерес може бити разнолик, пошавши од политике, па преко ситног бизниса и приватне иницијативе до чисте економије и медијског задовољства, углавном полазе, у инструкцијама својим ученицима, од става да треба да се баве оним што најбоље познају.