ПРИЧЕ О КЊИГАМА Исповедна проза и проблем друге књиге
У поплави тзв. школа креативног писања, професори, који су углавном писци, мање или више успешни, и који успевају да до свог радног места стигну преко ухлебљења у легитимне, друштвено-јавне универзитете, или да, захваљујући околностима, “упадну” у приватне школе, покренуте личним капиталом финансијера или парама разних отворено-затворених фондова чији интерес може бити разнолик, пошавши од политике, па преко ситног бизниса и приватне иницијативе до чисте економије и медијског задовољства, углавном полазе, у инструкцијама својим ученицима, од става да треба да се баве оним што најбоље познају.
Дакле, да се баве собом и сопственим (искуственим) доживљајима. (Ако сте ово прочитали као упутство за писање исповедне прозе, нисте погрешили.)
Али, зар нисмо сви ми, врли љубитељи књиге, “обични читаоци”, прочитали већ толико мноштво и таквих књига које се баве искуственом садашњошћу, зар нам се није отворили толико и таквих обично-наших светова? Јесте, да напоменем пре него што кренем даље, сматрају многи да је сваки живот важан, неиспричана прича, потенцијално уметничко дело, али признајмо, може то да буде јако досадно... Ма колико били пожртвовани и пасионирани читаоци, нисмо ни свештеници ни психијатри, па да помажемо писцима-фрустрираним-пацијентима, нити је могуће да свака животна прича буде архетипска матрица.
Обично, борећи се са својим (креативним) демонима, савремени писци на почетку потенцијалне будуће каријере, у прву књигу стрпају грчевито јецајуће скандирање сопствене животне судбине покушавајући да од голих дневничких записа сачине чисту и лепу прозну творевину, али заправо заврше готово сви на исти начин (пре)причавајући патетичне згоде које су често толико баналне да се слију у (величанствену) бујицу већ виђеног милион и милион пута, а разлику чини тек другачије именовање. Знамо, уосталом, да је за добар роман ипак потребно и мало маште – мало лажи и мало оправдане манипулације – а не само (досадног) обичног живота чиме сви можемо да се похвалимо. Све су наше (животне) приче једнако занимљиве-досадне, са тек покојом разликом коју чини понеко другачије име, али се не може променити људска судбина записана у коду рођење-живот-смрт јер то чини основни ДНК сировине.
Тако стижемо до “проблема друге књиге” мноштва савремених писаца који се јављају као у клишеу “печурке после кише”, али на исти начин већина од њих и ишчезава када их спрже и осунчају први сунчеви зраци. Као да, и у литератури, присуствујемо садашњој брзој историји у акцији, на делу, где су историјске згоде убитачне или гротескно духовите, па чак и смешне, па се чини да је живот узбудљив и далеко од досадног. Али, сваког чуда за три дана! Тако смо, и на глобалном нивоу али и код нас, присуствовали феномену баш успешне “прве књиге”, јер су нови писци заиста имали шта да забележе о екцесима савременог живота - читај: бурне историје – и то на сопственим искуствима. Али, баш као што је историја брза, брзе су и њихова сећања и брзо се (по)троше. О чему да пишу у другој књизи кад нису (по)стигли да им се још понешто деси? Чувени и изразито успешни савременик, Карл Уве Кнаусгор, свој проблем је решио тако што никад и није престао да пише ту своју прву књигу. Једноставно је наставио да исписује извештај о сопственом животу слажући буљуке и буљуке страница и претварајући их у томове које можемо да читамо можда и захваљујући томе што Кнаусгор поседује непорецив дар да зна да пише, поштујући ритам, стил и језик уметничке прозе, чак и када нема о чему да пише. (Јер, признајмо, што би његов живот био нешто посебно важан у односу на твој или мој?)
Читава најезда нових, младих или сада већ не тако младих писаца, чије књиге трају једну сезону углавном без шансе да икад буду обновљене, да преживе, сачинили су своја дела постављајући темељ на бурној и стресној историји, али шта сада? О чему да пишу, јер сада је дошло време да заиста покажу од каквог су материјала сачињени. Уколико се њихова књижевност хранила само савременом историјом, готово да су остали без материјала. А уколико су писци истинског дара, онда је свеједно са чиме се хране њихове књиге: животом, инвентивношћу и имагинацијом, или само књижевношћу других писаца, биће успешни и можда заиста оставе неко дело за сва времена. Али, колико их има таквих?
Дакле, писци, а поготово ови “наши”, из региона, морали би да е поуздају “у се и у своје кљусе”, а не само у живу, несигурну и брзу историју времена у коме живе. Књига би, ипак требала да потраје мало дуже.
Ђорђе Писарев
