ОД ФИЛМА ДО ПОЗОРИШТА О феномену „Скупљача...”

Поменута различитост посебно је занимљива, ако узмемо у обзир релативно мале наративне интервенције текста представе у односу на причу филма. Адаптирајући из филмског у позоришни код, ауторски тим представе (Д. Пројковски, С. Димоски, О. Јосифовски, А. Кулешевић, И. Ристић, В. Светозарев и Д. Средојевић) одлучио се да, оставши веран сценарију, надградњу врши у домену специфично сценских средстава – крупан план филма који евоцира осамљеност, интимност, у представи замењен је бројним масовним сценама, стилизованог и експресивног покрета; у равни музике наспрам култне филмске интерпретација Ђелем, Ђелем Оливере Катарине, стоји жива сценска музика обогаћена и ауторском нумером Не остављај све ове године; меланхоличан тон филма у супротности је са бурним ритмом представе у ком се кроз фрагментарну драматургију – колажирање и „монтирање“ сцена, смењују дур и мол, страст и смрт...

Вероватно највећи квалитет филма, који га је учинио једним од најзначајнијих у опусу редитеља и у југословенској кинематографији уопште, доневши му између осталих и Специјалну награду жирија и награду међународне критике у Кану, јесте његова ликовна лепота – фотографија, композиција кадра, псеудодокумен- таристички елементи који доприносе осећају аутентичности, истине, пастелна палета која слика војвођанско блато, магле и глиб, као пејзаж са усамљеном фигуром – егзистенцијалистичким јунаком. Луталаштво, чест мотив и оквир југословенског (Кад будем мртав и бео, 1967) и европског (До последњег даха, 1960) филма шездесетих, у Скупљачима перја је и органски елемент радње услед перјарског начина живота протагонисте, али и поента филма – субјект који не успева да се оствари у сукобу са друштвеним и животним околностима свог живота, осуђен је на лутање. Црноталасовска резигнација не допушта сентиментализам, а крај филма недвосмислено указује на меланхолични поглед на свет, укључујући и последње кадрове: „Нараста музика – песма Ђелем, Ђелем, што значи ‘лутам, лутам’... Равница, друмови, киша, дрвеће.“ (сценарио доступан у издању „Прометеја”)

Како су се друштвене прилике драстично промениле у односу на 1967, можда наслов другог Петровићевог филма, Биће скоро пропаст света (1968), најбоље описује анксиозност савременог човека, чије је осећање света пре блиско барокном – мементо мори, но Југославији шездесетих. Међутим, редитељ Пројковски бира да у позоришној адаптацији Скупљача перја уместо трагичности егзистенције инсистира управо на виталности и радости живота, која се очитава кроз позоришни материјал, али и кроз очигледну радост игре целе глумачке екипе. Стога је глумачка игра у представи врло уравнотеженог квалитета и довољно самосвојна да уопште не призива поређење са чувеним филмским улогама Бекима Фехмиу, Оливере Катарине или Бате Живојиновића. У водећим улогама у представи су Марко Савић (Бели Бора), Бојана Милановић (Тиса), Марта Береш (Ленче) и Милан Ковачевић (Мирта), а ништа мање упечетљиве улоге направили су и други глумци у подели: како Александра Плескоњић и Јована Балашевић (Борина мајка и жена Ружа), тако и бројна млађа екипа СНП-а чија енергија плени (Аљоша Ђидић, Миа Симоновић, Марко Савковић, Пеђа Марјановић, Вукашин Ранђеловић, Димитрије Аранђеловић...)

На ликовном плану, раскошна сценографија и шарени стилизовани костим свесна су контра естетици филма, а време збивања остављају неодређеним, то јест свевременим. Снажна експресија која настаје у синергији ликовних, глумачких, плесних и музичких елемената ствара лирске „слике“ које се колажирају са драмским сценама. На пример, након сцене у којој Пајташевој жени (М. Симоновић) умире беба, жена пева тужбалицу, а на просценијуму јој се придружују све жене, ударајући се, посипајући песком и крварећи, стварајући слику која је коментар женске судбине. Пројковски тако, као и Александар Петровић, користи ненаративне елементе да надогради прилично плошну причу сценарија, и да створи узбудљив сценски догађај. Хумор, присутан и у филму, на сцени је потенциран, као и приказивање свега нагонског, да би се у тим стално узбурканим околностима контрастирали радост и бол живота. Због тога представа повремено улази и у опасност од есенцијализма спрам циганске природе, као и сентиментализма. То је вероватно био свестан ризик одабране перспективе – оне која тврди да је живот сладак више него горак, па и по цену повремене наивности или баналности. Перспективу коју представа заузима је можда најлепше описао Драгослав Михајловић у Петријином венцу: „Човек ти је така живина – све заборавља. Не знам каки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави. (...) Така је то стрвина. Воли да живи, живина.“

Најзад, као што Скупљачи перја из 1967, поред свих поменутих квалитета, имају и тај да пружају ауторски коментар на позицију човека у савременом друштву који је противан светоназору бројних дотадашњих југословенских филмских спектакала, тако и позоришна адаптација Скупљача из 2023. својом потенцираном емотивношћу одговара на безнађе савременог тренутка и чест маниризам и хладноћу савременог позоришта.

Мина Петрић